„Да ли морам целе седмице да постим на води да бих се
причестила?“
„Да ли се риба сме јести до тог и тог празника?“
„Да ли је неопходно да се пре сваког Причешћа исповедимо
духовнику?“
„Да ли могу да се причестим, нехотице сам појео нешто што
има млеко у траговима?“
Сва ова питања имају одређену важност али нису суштински
битна.
Проста, а далеко важнија питања која би могла да замене
сва ова су: „ Да ли си сусрео Христа? Да ли желиш да Му приступиш?“. То је
суштина поста, суштина нашег постојања. Све више од овога је споредно, некад
чак и небитно.
Сви већ знамо да
пост није дијета, није пуко суздржавање од мрсне хране, али није ни пуко
суздржавање од лоших мисли, речи и дела, како су се неки трудили да му поставе
дефиницију. Кад би пост свели на ово, он би био обична негација, одбацивање
нечега што је иначе у нашим животима присутно. Пост је онда морално и телесно
чистилиште које пролазимо да би нас Бог тако прочишћене наградио својим
добрима: постаје зарађивање спасења својим личним трудом. Све ово лако уводи
човека у лицемерно пуританство и привидну, спољашњу побожност. Он постаје
Божији улагивач, да би од Њега добио некакву корист: душевни мир, телесно
здравље, итд. Примарни циљ тиме поста
постаје наше лично добро. Тачно је да постимо да би и нама било добро, али то
не би требало да нам буде примарни циљ, то је тек последица испуњавања циља.
Христос је циљ.
Да бисмо до Њега
дошли, једноставно треба да Му кренемо у сусрет. Наш цео живот јесте Анафора –
Принос Богу. Ако је литургијски принос и хладни пост све што смо ми Христу
принели, онда нисмо бољи од Јевреја који су приносили жртве, а нису милост. (Мт.9,13)
Христос је циљ.
Он не жели да ми осећамо како нешто жртвујемо зарад Њега,
већ како се радујемо сусрету с Њим. Ако је Он у нама, сведочиће Себе кроз нас.
Чинићемо милост, ширити мир, бити утеха и помоћ, радоваћемо се оном истинском
јеванђељском радошћу, а то није радост која веже и забрањује, то је радост која
позива и пружа руке.
Нећемо чинити дела љубави да бисмо заслужили спасење, као
да ми сами по себи можемо заслужити ишта, не: волећемо и сведочити ту љубав
због Христа у нама, не тражећи ништа своје, што права љубав и чини.
(1.Кор.13,5)
Наша молитва треба
да буде и грч душе и песма Неба, ако имамо живу веру и поверење у Бога. Све је
то наш слободни принос Богу који се врхуни у оном евхаристијском. Кад примимо
Његово Тело и Крв, Господ нас сâме чини
светињом и тајном (Светиње светима!).
Ми тада нећемо
строго делити период поста од периода мрса, јер све време које овде боравимо
живећемо Христом, започињући већ сада свој живот у Царству небеском.
И сигурно да нам пост неће бити само време забране, већ
време за још усрднију спознају себе и других.
Време кад пред
Васкрслим и са ближњима плачемо и смејемо се.
Кад схватамо
колико смо мали али и велики. И колико је вечности Добри Бог ставио нама у руке, да њоме
располажемо.
Једини начин да је задржимо јесте да те руке пружамо
другоме.
Слични текстови: Пост као борба, Свако пости како може, Шта је пост
Коментари