Свети људи нису били савршене особе. Они су били грешни, као ви или ја.
Они се нису посветили само због својих моралних квалитета, само својим
трудом, као кад спортиста тренирањем
задобије мишиће. Они су свети јер су препознали Христа, Извор Светости, и пришли
Му. Имали су велику љубав према Њему и
људима. Из те љубави су исијавала дела, речи, молитвеност, подвижништво.
Господ ка Светитељу и кроз њега благодатно дела. (Благодат
је нестворена Божија енергија. )
Бог воли све људе, без обзира на њихове моралне квалитете, интелектуалне
или физичке способности, без обзира на друштвени сталеж, физички изглед,
националност, боју коже, па и веру. Бог воли све људе али се ником не намеће.
Све људе чека, па и нежно наводи да Му дођу, али их не присиљава.
Господ је присутан у нашем животу,
често у мери наше жеље. А ако желимо да
буде у нашем животу, ми ћемо чинити све што је у нашој могућности да будемо Његови.
Нисмо савршене особе. Не треба због тога падати у очај. Нећемо се
спасити тек својим трудом и делима (што нипошто не значи да се не треба трудити, но не спашавју дела, већ Бог). Кад су чули наизглед немогуће захтеве за
спасење, апостоли су се запитали: ко се онда може спасити? „Људима је ово
немогуће, а Богу је све могуће“, одговара Христос (Мт.19,26). У Богу је
спасење, а не у нама. Наше је да идемо ка Оном Коме је све могуће, да Му се
уподобљавамо, стално, изнова. Ми већину тога не можемо, али Богу је све могуће,
а с Њим се сједињујемо.
Ако паднем у очај због своје слабости, често је то зато што сувише
очекујем од себе самог (сасвим самог, често и без Бога). Треба признати своју
немоћ и призвати Бога у помоћ. Стално, изнова, макар сто пута падали.
Диван парадокс у хришћанству је тај што прихватањем своје слабости, ми постајемо
снажнији. То је оно Христово: „Блажени сиромашни духом јер је њихово Царство
небеско“ (Мт. 5,3) - они су свесни свог
сиромаштва и стално стреме ка већем Богатству духа!
„Јер сви сагрешише и лишени су славе Божије, а оправдавају се даром,
благодаћу Његовом, кроз искупљење које је у Христу Исусу ...“(Рим. 3, 22-25).
Заједништво са Богом и светима, то је оно што нам даје благодат и снагу.
А свети, то су људи око нас. Тако се молимо на Литургији („Светиње
светима!“), то је наша вера.
Зато је веома опасно сматрати светитеље морално беспрекорним особама или
онима који су од Бога предодређени. То може водити ка стално присутној самомржњи јер, ето, поред толико примера "савршених" хришћана, ми смо толико склони паду. И то ћемо и остати све док не увидимо колико нас Бог и такве воли, и таквима показује безграничну милост. Свети су људи попут нас који су препознали
Христа и имали велику љубав и жртву да Му приђу. Морална дела су природни
плодови љубави. Пост, дела милосрђа, молитва, то свети нису
чинили зато што им је религија то споља
одређивала, они су то чинили јер су допустили да их води љубав која полази из
њих самих, љубав којом је Бог нас први заволео. (1.Јов. 4,10)
Зашто кажем да је ово опасно? Зато што се тиме удаљујемо од Јеванђеља и
Христа. Он је дошао управо „болеснима који требају лекара“, Његови први
следбеници нису били никакве религијске, ни моралне величине, већ прости људи
склони грешкама. И кад су видели Светлост, изашли су из мрака. И то не сви.
„Својима дође, своји га не познаше“ (Јн.1,11)
Ако све то сместимо у савремени контекст, нека поента би била: не знамо ко је међу нама свет. Светитељ не мора бити свештеник, духовник или испосник. Божија благодат је деловала и кроз рибаре, порезнике, некадашње блуднице, чуваре гусака, пастире, војнике и лекаре. Па и Христос је био дрводеља, „мајстор за све“. Није дошао као истакнути првосвештеник, али нема већег Свештеника од Њега! Дошао је да пере ноге ученицима, али нема већег Цара од Њега! Умро је као разбојник, а осим Њега и нема Спаситеља!
Немојмо осудити човека склоног грешкама. Њега воли Бог. Откуд знамо,
можда је у њему силна љубав којом може учинити велике ствари! Можда је та љубав
још успавана, несигурна, уплашена, можда га ми можемо волети и разбудити.
Немој дићи руке од себе уколико грешиш. Тебе воли Бог. Пред тобом је шанса да Му приђеш и радујеш
се. Труди се, крећи се, не одустај. Немој да те други намећу правила за сусрет
са Богом, јер Он више цени искреност него протоколе. Бог није службеник. Он не
броји правила. Али зна шта ти је у души, то не можеш сакрити, ни порећи. Мораш
бити искрен и у истини Му и прићи,
препустити се, увидети да си само с Њим заиста слободан и свој. Морамо и себи и Њему признати и открити сву своју слабост и сиромаштво, да бисмо увидели колико нам је Он потребан. Онда се полако открива и колико су нам потребни други људи и колико смо ми потребни њима. Онда самопрезир замењује радост, иако трезвеност и строгост у сагледавању себе не сме никад да нас напусти. И трезвеност и благост у сагледавању других.
И тек онда ће онај призив „Светиње светима“ имати своје пуно, радосно
значење.
Треба живети тако да сваког човека можемо гледати као светог или надајући
се да ће се његова светост тек пројавити.
Неки погрешно замерају што се титула „свјатјејши“ или „преосвећени“
додељују епископима за живота, као да су својом службом већ аутоматски свети.
Али у ствари смо заборавили право значење речи „свет“. Мени дође криво што људе и без свештеног чина
без устручавања не назовемо оним што заиста и јесу: свети.
Чули смо сви: мајка је светиња. А
лепше је: мајка је света. Отац је свет. Мој свети брат (име). Свети
пријатељ Саша. Свети Далибор, просјак и
друг. Свете су личности и како се
пројаве. Зато им и свеће палимо, за живота и после смрти. Верујемо да их
благодат Божија штити, а ако је благодат ту, зар нису помало свети? Верујемо да
су после смрти у Царству небеском, а ако су пред Богом, зар нису свети? Не зато
што су савршени, већ зато што их Бог воли и зато што су у Богу волели.
Дабоме, постоје и они који су се истицали мимо осталих својом љубављу, а
њих посебно поштујемо и волимо, па и молимо им се као нашим заступницима пред
Богом. Њихово проглашење за свете,
канонизација, то је тек препознавање њихове светости који су задобили за време
овоземаљског живота. Много је светих у Царству небеском, а верујем и овде сад,
међу нама, који као свети нису препознати.
Диван је Бог у светима својим.
Марко Радаковић
Сличан текст: Хришћани перфекционисти
Где су двоје или троје сабрани
Коментари