Будући да редовно избегавам трачарење, као и да се често водим оном
параболом о пчелама и мувама, морам признати да многе ствари из свог окружења
уопште нисам знао, ни примећивао. Тек у разговору који је започео као
забринутост за заједничку познаницу, а који се после тога проширио, у малом
схватам колико су бракови и породице у озбиљној, дубокој кризи. Нисам имао
појма.
Шта сам све сазнао.
Прељубе постају све учесталије, па и све отвореније. Под притиском
родитељâ, супруг се понаша према жени као према
радници домаћинства и пукој биолошкој мајци његове деце, и све то правда
патријархалним системом. Мушкарац живи привидно идеалан брак и делује као
идеалан отац, а не жели да призна ванбрачну децу која су очигледно његова. Човек
који сазна да скоро пунолетна деца уопште биолошки нису његова. Све присутнији
је алкохолизам и промискуитетан живот једног или чак оба супружника. Свађе и удаљавање због финансијског стања или посла. Психолошко и
физичко насиље у породици, ратови у судници и мимо ње. Наслушао сам се много
мрачних и мени језивих прича, али не бих јавно делио детаље. Верујем да, на жалост,
већини нас је познато много тога сличног.
Осим што су ово мрачне приче за оне који својим поступцима себе саме и
своје најближе одвлаче у поноре несреће, то су посебно трагичне околности за
децу која то ничим нису заслужила, а на којој ће остати ожиљци до краја живота.
Много је деце жељне просте родитељске љубави и пажње, много је деце која веома
рано натерају себе да очврсну, или рано огрезну у грехове којима су склони и
њихови родитељи – па чак и оне горе. Породица је корен друштва, било је и биће.
Ако је породица сломљена, нема шансе да друштво икако напредује, јер не могу да
непредују појединци. Често немају шансу да се изграде у снажне личности јер
немају темеље. И они даље, тако крхки, несигурни и у себе и у смисао живота,
оснивају породице, и круг несреће се све више шири, и тама се продубљује.
Јасно, деца из несрећних бракова могу и требају да се одупру мрачној
прошлости и наученим обрасцима понашања, да поступају боље од својих родитеља. Свако
има слободу да се избори за радост и мир, да се отргне од лажи, бола и недостатка љубави. Да изгради себе,
иако су му темељи слаби. Да воли и буде вољен. Многе највеће личности у људској
историји имали су најмрачније детињство. Нисмо одређени ни подређени несрећи.
Поменутим особама је потребан много већи труд, али ту бисмо сви требали да
имамо разумевања и оне хришћанске емпатије и љубави, на коју се стално и изнова
позивамо.
Тако бисмо, рецимо, требали да размислимо пре него што неког назовемо „наркоманчином“.
Како сам прочитао, неће сва занемарена деца постати наркомани али су сви
наркомани некада била занемарена деца – на овај или онај начин.
На прељубницу не бисмо олако требали да бацимо први камен – ми не знамо
мотиве, ни њену прошлост, ни животну причу, ни могуће насиље које трпи у браку.
Немамо појма. И док не треба да је оправдавамо, треба мало боље да размислимо
пре него што је сасвим одбацимо. И тако даље.
Требали бисмо да се смиримо, то сигурно. Ако се и деси нека од оних ситних
свађа у породици, да не заборавимо да и у тој свађи ми волимо те особе, да
немамо никог ближег од њих. Треба да угушимо свој понос и срџбу, јер можемо
несмотрено направити расекотину по душама оних које волимо. Увек нас највише
повреде они које највише волимо али озбиљна је одговорност имати свест и да ми
највише можемо повредити оне које највише волимо. Некад их повредимо и нечим
што нам се чини ситним, небитним, можда нечим што сматрамо шалом, или добром
лекцијом, можда и заслуженом казном.
Треба бити обазрив и много причати, решавати неспоразуме одмах, у ходу, како се
дешавају. Нипошто не смемо да чекамо и бежимо од тешких речи. Некад најтеже
речи затварају највеће поноре. Некад не можемо да разумемо оне које највише
волимо, али то не значи да треба да престанемо да их волимо, да треба да
престанемо да се трудимо.
И на крају, будимо искрени. Некад је боље поздравити се и отићи од људи,
него читав живот лагати и себе и њих. Некад је искрен одлазак већа пројава
љубави него лаж из сажаљења, остајање из обзира према туђим идејама шта је
исправно. Боље је поштено отићи чистог срца него остати и прљати срце из слепог
послушања крутих правила, при том многима уништавати живот. Искреност је једна
од највећих врлина. Да су сви ови
несрећни људи на време били искрени, не би се ни нашли у ситуацијама у којима
су се нашли, кад се лаж наставља једна на другу. Као бескрајна, тешка партија
домина коју се плаше да прекину јер мисле да ништа друго осим игре не постоји. Да
без игре неће ни њих бити. Али прави живот није игра, није претварање. Ако се толико
плашимо да други неће прихватити нас искрене, праве, стварамо још усамљеније место за себе него што
мислимо.
Прихватимо ко смо заиста, да бисмо то могли да променимо на боље, ако је
потребно. Суочимо се са собом, да бисмо се могли суочити са животом. Први
степеник покајања је прихватање, на другом степенику већ уз Божију помоћ мењамо
свој живот на боље, да бисмо до врхунца степеништа схватили да смо све време, у
ствари, на путу ка увек жељеном миру и
радости. Одбацимо те игре и игрице које су ту само да нам заварају поглед,
украду време, док прави живот пролази, измиче, временом и нестаје из видика.
Јер једног дана доћи ће онај час који свима долази и мораћемо дати искрен
одговор пред собом, другима и Богом: ко смо заиста и шта нас чини иоле вредним?
Шта смо учинили да будемо радосни и да другима донесемо радост? Колико смо
искрено љубили, колико смо искрено ценили оно што имамо? Зашто смо се одрекли
истине и лагали многе, често најближе?
Ствари су, на крају, једноставне, ми их искомпликујемо. Јер се плашимо
истине која је у нама.
Како каже и Христос „Истина ће вас ослободити“ (Јн. 8, 32). Треба се
помолити и стално кретати ка истини.
У неком закључку, позивам све да се смиримо. Наша дела и речи итекако
имају последице. За свако дело човек ће пре или касније одговарати. Последице
тога може ублажити само Божија милост али не треба ни помишљати да ће грех
остати уједно и неокајан и некажњен. Додатни је терет на савест и то колико
наши поступци повређују најближе. Јер и за то ћемо морати да дамо одговор. „Нема
ништа скривено што се неће открити, ни тајно сто се неће дознати.“ ( Мт. 10, 26
) Ама баш ништа.
Породица је велика одговорност јер је ту потребна велика љубав. Породица
је слика Свете Тројице и наносити бол породици једнако је светогрђу.
Опет, много је различитих и мучно болних животних прича и ја не могу,
нити се усуђујем, да кажем свакоме шта да ради у конкретној ситуацији. То вам
нико неће и не треба да вам каже, у најбољем случају може да вас усмери. Одговоре
треба да пронађете сами јер ваш је живот у питању. Баш зато морате бити храбри
и истрајни. Нипошто кукавице и лажови.
Молим се драгом Богу да сви истрајемо на путу ка искрености, љубави и
миру.
Марко Радаковић
Слични текстови: Страх од одлуке
Коментари