Добили жена и ја посао у Америци. Јавили
нам да је плата одлична, посао из снова, имамо бесплатан смештај, све идеално,
клима одлична за синусе. Али ми немамо пара за авионску карту. К'о за баксуз,
ја недавно рагистровао Фиата, потрошио сву уштеђевину. Ставио оглас да продајем
ауто, нико се не јавља, ко ће то купити, а нама гори под петама да одемо.
Решили ми да продамо и све књиге, и сво женино прстење (има три), али схватили
смо да не вреди, мала је то пара.
„Зар твоји немају цепелин испод чардака?“,
пита жена.
Како да не, па моји родитељи у кући на селу
имају стари издувани цепелин који им служи као цирада код коза, да им не пири
ветар. Одемо до мојих, све договоримо, они срећни што могу помоћи али и тужни
јер идемо далеко.
Раширимо ми посред улице дирижабл и
позовемо сеоског вулканизера да дође и провери да не пропушта некуд. Изашао
комшилук, доноси нам смрзнуту пилетину, домаћу ракију и компот, да нам се нађе
за успут или тамо. При том гледају вулканизера како надувава цепелин, али нешто
неће, па је морао оном малом пумпом за бицикла, каже, мора тако, не одговарају
француске и српске димензије.
Надува он то, и за сав овај труд нам је
узео хиљаду динара, ја га частио још двеста, каже, не, не, ви сад путујете, да
вам се нађе, ако станете некуд, да попијете кафу. Пакујемо основне ствари, жена
'оће и фен, ја је напао, шта ће ти фен, у цепелину нема струје, нема воде за
купање, она виче: шта, нећу смрдљива ићи у Америку, да ми се смеје народ, као
клошарка нека, и ту се ми мало посвађамо. Пођемо и гледамо Србију са небеса,
видим своју матер која иде на посао и маше нам и шаље пољупце, и видим своје
друштво како праве роштиљ на језеру. Зађосмо за облаке, постависмо компас да
нас води на запад, а жена ће: „Склони компас од картица, чула сам да магнети
обришу све податке са кредитних и платних картица, а компас ваљда има те
магнете“. Идемо ми, за'ладило, баш заладило, мислим да смо тада ишли преко
океана, није се ништа видело од белих облака, никако се угрејати, тискамо се уз
онај пламичак што одржава цепелин на висинама, псујем, реко', није ово била
добра идеја.
По свим прорачунима требало би да смо
стигли у Америку, отоплило, фино, мало се спустили, лепа природа. Кад, одједном
пред нама један онај мали, досадни хеликоптер што снима, зову га дрон. Појави
се други, пети, десети, стоти, као инсекти. „Дижимо се горе, пробушиће нам
дирижабл!“, вичем ја, жена трчи, убацује још дрва у пећ, да нарасте ватра, а
оно само избија густ дим из смедеревца. „Неће да повуче, нисмо чистили чунак!“
А дронови све ближе и ближе нама, као дивљи инсекти срљају да нас униште, ваљда
што смо ушли у ваздушни простор Америке. Знао сам да треба да узмемо код Кинеза
онај воки токи, па да се јавимо Американцима, зна жена добро енглески, да им
кажемо да долазимо у миру, да имамо пасоше, и све.
„Мораћемо да се решимо сувишног терета!“,
вичем и бацам две торбе. Али опет не вреди. И решим да се жртвујем, попнем се
на ивицу оне корпе и одржим филмски говор док жена плаче и џогером тера
дронове:
„Морам да скочим да би бар неко од нас боље
живео!“, велим ја. „Настави са својим животом, удај се поново.“
И скочим. Одједном, обретем се у базену, у
дворишту неке куће. Излазим, а оно домаћин окреће прасе на ражњу, а жена и деца
постављају картонске тањире, очекују неке госте. Извиним се што сам тако упао,
а оно добри неки људи, кажу, ено ти пешкир, сипај себи коле, узми коју кифлицу,
кажу, има добра пекара, узмеш кифлице на кило. А ја гледам оно прасе, сав у
чуду, реко', ја сам мислио да је код вас у Америци забрањено да убијате свињску
нејач, само одрасле свиње. Смеје се човек, каква Америка, у Србији си, и рече
неко село, поред Лознице, заборавио сам. А ја у чуду, па како ви тако имућни,
имате базен и вилу, и два џипа, а у Србији поред Лознице? Каже, ми смо ти
гастербајтери, дошли смо док се не смири ово око короне. И ту се сав
сневеселим, све је било залуд, и пумпање балона, и смрзавање, и моја жртва.
Биће да је жена била у праву, да су картице некако зезнуле компас, па смо ишли
преко северног пола, направили пун круг и вратили се у Србију. Долазим ја кући,
у стан, жена отвара врата, успаничена, вели, брзо, на лаптоп, почела ти онлајн
седница, ниси ставио смајлије деци у дневник, изгубићеш посао, како ћемо онда.
И од тешког страха што нисам ставио смајлије, ту се пробудим и одем да попијем
чашу воде са пар капи прополиса, то ме некако смири.
Коментари