Често се сусрећем са људима којима је зачуђујуће, па чак и на саблазан
тврдња да се Христос плашио смрти у
Гетсиманском врту, пре хапшења. Један Богочовек да се плаши смрти? Ово је важно
разјаснити јер многи погрешно доживљавају и сам смисао Христове жртве, као да
је само нужан откуп за грех, и ништа више. Ово је важно јер многи хришћани
одлазе у крајности тврдећи да не треба уопште да се плашимо смрти, па чак и да
након ње долази неко ослобођење од овога света, као да је овај свет по себи
нека врста пакла. Ово је опасно близу јереси, будући да тиме не сагледавамо
овај живот и творевину као Божји дар, а наша тела доживљавамо само као «одећу
за душу», што је погрешно. Православљу је стран овакав дуализам духовног и
световног. Наравно да пребивамо у вери у живот после смрти, али не сматрамо да овај
живот треба да презиремо, чак напротив.
Да ли је Христос био уплашен смрти?
Да. Био је Богочовек, Бог али и Човек. Као такав се плашио смрти.
Јеванђелисти отворено то кажу. Он се моли: "Оче, ако може да ме мимоиђе
чаша ова (тј. смрт), али не како ја хоћу, но ти како желиш". (Мт. 26,39)
„И сам одступи од њих колико се може каменом добацити, и клекнувши на
кољена мољаше се Говорећи: Оче, кад би хтио да пронесеш ову чашу мимо мене! Али
не моја воља, но твоја нека буде! И будући у самртној борби, мољаше се
усрдније; а зној његов бијаше као капље крви које капљу на земљу." (Лк.
22, 41-44)
Као млађи сам мислио да је зној који
капље као крв нека метафора али је било случајева да су осуђеници на смрт,
знајући шта следи, заиста знојили крв. Пуцају жлезде од великог стреса
(поремећај зван хематохидроза). Јован цитира Христа: "Сад је душа моја узбуђена, и шта да речем?
Оче, спаси ме од часа овога; али зато дођох за час овај."(Јн. 12, 27 итд.)
Христос је имао све особине као човек. Зашто је плакао кад је Лазар умро
ако је свакако знао да Га може васкрснути и да постоји живот вечни? Зашто је
плакао ако је физичка смрт безначајна? Христос није био изузет ни од чега што
је људско, осим греха. Мада, грех је други назив за погрешно усмерену слободу,
а Христос се и с тим суочио у пустињи и
рекао "не" сатани. Узео је све људско на себе, да није, онда не би привео људску природу Оцу. Уплашио се али је то превазишао, жртвовао се у љубави
према Оцу и свима нама. Тиме постаје Узор како се побеђује страх, како се Други
ставља испред себе. И следујући таквој љубави, сједињени с Њим, улазимо у Заједницу Свете
Тројице.
Постоји нека забуна да хришћани не смеју никако да се плаше смрти јер нам
је обећан вечни живот. Тачно је да не треба да будемо очајни и неутешни у сусрету са смрћу, верујемо у живот вечни. Али умерени страх од смрти је преко потребан, он нам је
чак и у природи, имамо нагон за животом. Смрт је оно што је неприродно, оно што
нам није од Бога намењено, и зато нас плаши. У Христу тај страх није очајнички,
ни неутешан, јер знамо да физичка смрт у
Њему није крај. Храброст није квалитет који је икоме усађен, но храброст
стичемо у сусрету са оним што нас плаши и превазилажењем тога у љубави. Христос
је то учинио, волео је до краја, тиме је људску природу вратио на право место,
у заједницу са Оцем.
Нарочито у ово време опасних болести чујем ставове хришћана који «храбро»
истичу да се не боје смрти, а при том се не придржавају било каквих савета
лекара. Очигледно не маре ни за своје ближње, ни за лекаре који ће, може бити,
после да се боре за њих, итд. У време гоњења хришћанâ Црква је осуђивала оне
који су намерно долазили под мач својим гонитељима. Сам Христос је у неколико наврата
избегао нападе на њега (у Назарету, па приликом протеривања демона у свиње,
итд.). Исто тако Црква упозорава на грех самоубиства, ни те особе се нису
плашиле смрти, но су погрешно мислиле да је то ослобађање агоније овог живота. Но
све ово су теме за себе.
Ако је физичка смрт безначајна у односу на вечни живот, зашто је онда
уопште Христос и умро? Ако уопште не треба да нас брине телесна смрт, зашто је Он
васкрсао у телу, шта је тиме постигао за нас? Зашто се није вратио као неки дух?
Ако ћемо банализовати, ако је физичка
смрт безначајна у односу на вечни живот, зашто се одмах не убијемо? Зашто се
уопште и трудимо да чувамо овај живот? Зашто је страх од смрти везан за нашу
природу и не можемо га порећи? Смрт је крајња удаљеност од Живота, удаљеност од Оца. Ако је Христос био заиста Човек, осећао је страх од смрти. Ако Христос није био заиста човек, онда све што је учинио не тиче се наше људске природе, не тиче се
нас. Онда је Бог дошао да страда за Бога и то је то. Али ми нисмо само душе
које настањују тела. Да је тако, Христос није требао да се оваплоти од Марије
Дјеве, могао је просто "ући" у неко тело.
Особа је душа-тело, а не душа која, ето, настањује тело. Зато
верујемо и у васкрсење тела. Зато смо призвани да чувамо и тела, као Божији дар.
Зато пати тело када пати душа, и обратно. Зато правимо метаније у цркви, тело
се моли кад и душа, зато се крстимо, зато постимо. Једно смо, човек је
душа-тело. Зато је природно да се плашимо смрти али тај страх превазилазимо
љубављу према Богу и ближњима. Свака смрт је побеђена, гле ироније, управо
смрћу. И то Христовом смрћу на Крсту. Васкрсење је природна последица те победе.
Ако се у Христа крстисмо, у смрт се Његову крстимо, да бисмо с Њим и живели
вечно. «Спасено је све што је с Богом сједињено», каже Св. Григорије Богослов.
Умерен страх од смрти је чак и добар. У супротном бих ја сад скакао са
зграде на зграду, или живео бахато, не марећи за физичко здравље (шта, ионако
ћу умрети). Али Христос каже да будемо стражари јер не знамо кад ће доћи лопов,
тј. смрт. Зашто упоређује смрт са лоповом ако нас она не занима и не плашимо је се уопште? (Неки
тумаче да је лопов – Његов Други долазак, но суштина је иста.)
Господ Исус Христос био је Богочовек.
Божанска и људска природа су се сјединиле у Њему у једној Личности (не
сливши се и не изменивши се, "нераздељиво и неразлучно", како каже догмат
Халкидонског сабора). Господ је потчинио
своју човечанску вољу Божанској - хтео је једино да испуни вољу свог Небеског
Оца (Јн 5, 30).
Христос ни тада, ни током страдања није Сам, Отац је са Њим свагда (Јн
8,29,10,30). Да би осетио сву тежину последица греха Он ће
добровољно осетити и ужас раздвојености од Бога. "Боже Мој, Боже Мој,
зашто Си ме оставио?" Овај текст није обухватио сву проблематику, али знам
да интернет не трпи сувише дугачке текстове. За сад, завршићемо цитирањем Оскара Кулмана:
„Христос нам се ту показује као прави, истинити човјек. Он дијели са
нама и природни страх од смрти. Штавише, Он га као Син Божји, као Син човјечији
и Божији Слуга осјећа још много страшније него други. Он се не плаши својих убица. Тако нешто
приличило би некој кукавици. Још мање се плаши болова који претходе смрти.
Заправо, Он се плаши саме смрти. Смрт за њега није ништа божанско, она је нешто
страшно. „Али се мени ваља крстити крштењем, и како ме је страх (како ми је
тешко) док се то не изврши“ (Лк 12 8). Али сада када Божији непријатељ стоји
пред њим, Он се усрдно моли Богу чију свемоћ познаје: „Ава, Оче, све је могуће
теби; пронеси чашу ову мимо мене“ (Мк 14 36). И када потом додаје: „али опет не
како ја хоћу, него како ти“, ово свакако не значи да Он на крају крајева, ипак,
смрт посматра као пријатеља, као ослободиоца, слично Сократу. Не, Он тиме само
хоће да каже: ако ми се то најстрашније, наиме, смрт деси, онда се предајем и
томе јер је по твојој вољи. Христос зна да смрт сама по себи, пошто је Божији
непријатељ, значи највећу напуштеност. Бити у рукама великог Божијег
непријатеља значи бити напуштен од Бога. Христос сасвим другачије од свих
других људи мора искусити ту напуштеност, ту растављеност од Бога, то једино
стање ког би се стварно требало плашити" (из: „Бесмртност душе и васкрсење
мртвих“.)
Сличан текст: Зашто је Богу Оцу било потребно да Христос страда?
Коментари