Као млађи, имао сам своја саблажњавања појавама у
Цркви и међу црквеним људима. Као старији, свестан сам да је то део целе приче.
Да никада није ни било другачије. Да је Сам
Христос био највећа саблазан у историји човечанства, јер у хладној
ритуалноси и доживљају моћи, људи нису били спремни на Бога Који воли и страда
до краја. И унутар Цркве је увек било оних који саблажњавају и повређују својом
крутошћу и хладноћом. Од времена Христа, апостола, њихових првих наследникâ,
увек је било оних који су се сакривали иза крста радије но што су га носили.
Увек је било лицемерја, завера и отворених напада према правдољубивима и онима
чистог срца. Унутар Цркве. Парадоксално,
то не дира светост саме Цркве Христове. Можемо се запитати о светости њених
чланова, но не о светости Цркве Саме. Она је спој човечанског и божанског, но не остварују сви у њој то
јединство. И то је у реду. Трагично је, тужно је, али је у реду - у смислу да морамо то да прихватимо. Неће сви
крштени и причешћени, па ни рукоположени, достићи светост, тј. неће истински
прићи Христу. Наше је да се молимо и загледамо се у свој труд, а не у њихов грех. Ничији грех
не може бити изговор за наш лични однос са Богом и другим човеком. Туђи грех
нам може отежати, повредити нас, уморити, узнемирити, и некад морамо себи
дозволити време да зацелимо - но никада то не може бити оправдање за нашу
отупелост, одустајање или следовање сличним странпутицама.
Кад је човек млад, природно је да су му потребнији
узори и светли примери, и да више боли уколико их не проналази. На извесни
начин још увек је дете жељно родитељских узорâ. Потребно му је у несигурном
животном периоду, препуном променâ, да прати неког поузданог. Кад одрасте
схвати пуноћу оне изреке „боље је уздати се у Господа него уздати се у
човека“ (Пс.117). Макар тај човек био и
свештено лице, макар тај човек био он сâм. Прво се у Бога уздамо, без изузетка.
Некада Бог допусти да нас људи повреде баш да се не бисмо уздали сувише у њих,
некада не реагује док смо на странпутицама сопственог греха да бисмо попут
покајаног блудног сина схватили колико нам је Отац потребан. Парадокс је да су
саблазни потребне за зрелост вере али да ће страшно да одговарају они кроз које
саблазни долазе.
Кад су Христа питали ко је највећи у Царству
небеском, Он узима дете у наручје и показује га као пример. „И који прими једно
такво дете у име моје, мене прима. А који саблазни једнога од ових малих који
верују у мене, боље би му било да се обеси камен воденички о врат његов, и да
потоне у дубину морску. Тешко свету од саблазни; јер потребно је да дођу
саблазни, али тешко човеку оном кроз кога долази саблазан.“ И даље каже:
„Гледајте да не презрете једнога од малих ових; јер вам кажем да анђели њихови
на небесима стално гледају лице Оца мога небескога.“ (Матеј 18).
Ако читамо Јеванђеље, стално, изнова (јер то је
неопходно чинити), видећемо да је бар половина написаног Христов сукоб са
млакошћу, лицемерством, хладним и прописним доживљајима религије, грубим
осудама слабих... Надасве, то је Његов сукоб са онима који нису научили да
чисто воле и дубоко верују, често и одбијају да то науче. Но Он није с њима
имао сукоб због неког доказивања „како треба“. Лицемерни и формалисти су Му
замерали зато што је чинио ствари другачије од њих: био је ревностан, показивао
искрену љубав и старање, сасвим се предавао човеку и Оцу. Није Он њих нападао,
но они Њега; није Он њих презрео, но они Њега; но последњим дахом је молио:
„Оче, опрости им јер не знају шта раде“. Превладала је, опет, љубав, а не
огорчење или мржња. Борба искрених верника није усмерена против оних
лицемерних, то је апсурдно. И за њих се Богу молимо. А Бог сваког добра и сваке
истине је већи од сваког заступника лажи, често скривеног иза полуистина, и ми
немамо никакве сумње у то. Наше је да волимо у вери и верујемо у нади. Да
умножавамо Божије дарове јер од Њега су. Имамо одговорност пред Њим. Захвалност
Њему већа је од обзира према онима којима се детиња, чиста вера не свиђа. Само
пазимо да не побркамо ствари. Да не назовемо олако људе лошима и лицемернима, и
не оправдамо олако свој бунт, мешајући небеске мотиве за овоземаљским идеалима
- тад се и ми можемо наћи као лицемерни. Но то је друга тема. А сада, у
закључку: не може нас нико саблазнити толико да нас од Христа одвоји и удаљи од
Њиме дариваног раста. Ми растемо к Њему али остајемо вером, полетом, надом, смелошћу деца. И толико Га волимо да
не дозвољавамо нико, никада, никако то да нам одузме. Ради шта хоћеш, мали
човече, али ја сам дете Христово и не пуштам Му руку.
Марко Радаковић
Коментари