Тефтер

Људи су бројеви, чинови, месо.

Заборављам шта је човек, именом и ликом, врлином и маном.

Брзо и глупо гину, ти људи. Не стигнем да их упознам, а кад их упознам, брзо их заборавим, јер нестану.

Људи су шлемови. Оружје и боје. И увек су људи – наши. Непријатељ није човек, он је просто непријатељ. Збирна именица. „Непријатељ напада са Запада!“ „Непријатељ продире преко Саве!“ Нема он црте лица, име, породицу што га чека, коју лошу навику, или можда воли песму петлова у зору, или не воли људе неодговорне и гласне, или било шта јединствено што човек може имати - не, он је непријатељ, неман нека која прети да нас збрише. А да ли је и он само пион те немани, то се нас не тиче. Игра се мора добити, по сваку цену.

Људи су бројке. „Изгинуло их је око петнаест хиљада код Цера, око осамсто код Мачковог камена.“ Допиру гласине, мрачне гласине о мртвим војницима, о мртвим цивилима. Чак не знају ни тачан број. Камоли њихова имена. А ко ће их и попамтити? Ја сигурно нећу. Ни себе не памтим најбоље. Заборавио сам и шта сам некад волео, чему се некад радовао. Заборављам и ја ко сам. Сељак што се некако школовао у граду, муж који је отишао од жене, а ни Младенце с њом није прославио? Одвукла ме песма о домовини, песму коју сам сваки дан певао... А сад као да сам заборавио речи...Ту је мелодија, волим је и даље, али... Речи те песме ми некако постају све дуже и теже, све мање певљиве.

Недостаје ми моја Љубица. Мила, лепа Љубица. Како је само волим, пуна су ми уста њеног имена! Због ње само и трпим. Она ме само и држи. Кренуо сам неким пркосним патриотизмом, сном о слави и молитвом Светим Војницима, а, ето, нашао сам се сад тако тих, шупаљ и уморан. О, тако сам уморан!

Усфали ми кум. С њим сам пошао у овај блатњави рат. Како смо се лепо шалили. Док није прва бомба загрмела над нашим главама. Промени човека, ова проклета бука. Бучно је, исувише. Не могу лепо да заспим. Сваки трен се будим од гранате у даљини. Од звекета нечијег оружја или боце за воду, која нам свима виси о појасу. И кад не пешачимо и не пуцамо, док склопим очи имам осећај да ми ноге ходају у тешким војничким чизмама, видим маслинасто-зелену боју, туђе лешеве и своју пушку. Док затворим очи чујем ту гадну, паклену буку, болно ударање топа у бубне опне, или пуцњеве пушака, а најчешће и најјасније чујем лелек погођених. Крви неке имам по рукама. Немамо толико воде да се оперемо. Чекам на реку да наиђемо, па руке да сперем. Осећем се прљаво. Прљав је ово рат.

Недостаје ми смех. Сви се овде смеју са пола срца. Звучи као нека лоша имитација смеха. А знао је кум да се нашали, Бог нек му душу чува, знао је од црног да направи шарено и од мрака дан. Нисам био крај њега кад је погинуо, криво ми. Битка ме одвукла даље. Само, кад смо се касније скупили, видимо колико нас недостаје. Нико видео није како погину, ни да ли погину. Тек – нема га. Метак, топ, нож – не знам шта га је снашло, ни колико су му муке трајале. Заробили га вероватно нису, није у тој бици било заробљених. Побег'о знам да није, то једино сигурно знам. Рат је овај сувише важна игра за њега, да би тек тако отишао. „Све је то игра, кумић мој“, говорио је, са оним његовим коцкарским жаром у оку. Хтео је да добијемо. Кладио се он да хоћемо, са ким не знам, али главу дајем да се опкладио да ћемо победити. С Богом можда. Можда и добије опкладу, ко зна. Његова смрт се не рачуна, игра и даље траје. Наставља он да коцка, кумић мој, с неба или из пакла, и чека кеца којим ћемо однети партију. Упоран је он играч. Хм, врага је ово игра, он и коцка, људи гину. Брзо и глупо, заиста. Поставили чергара Милана да баца бомбе. Шта ти он зна од тога. Спетљао се и одвукао још једнога са собом. Умиру од тифуса, дифтерије, гангрене. Како и неће, прљавштина свуда. Наша је штала чистија, моје су свиње сада негованије него ја. Боље се и хране, биће. Чува ли их Љубица? Помажу ли мој и њен отац? Ђед је ли жив уопште?

Не пратим своје мисли. Јуре како им воља. Највише волим о кући да размишљам. Највише о томе причамо на стражи. Покоји се пут лепо и насмејемо. Опет, велим, не баш пуна срца, али насмејемо се. Сетим се мириса улица, кавана, и свеже изоране земље. Ух, како ми фали мирис сена, и да ми падну трунчице на лице и за врат док га вилама бацам на гомиле. Коса ми моја фали, звук бруса док низ њу клизи и кошење траве зором. Тај мирис...И мирис нашег лонца, кад Љубица скува кромпира, или паленте...Укус топлог, пенушавог млека, из вимета Руменке... Да ли се добро отелила? Ко зна... Недостају ми те мале муке, ти назови проблеми, који ми сад делују тако смешно... Јабуку из моје авлије, сад бих да слистим... Љубицу моју да пољубим... Да је загрлим увече и заспимо на боку. Коса њена да ме заголица, а целу ноћ да удишем топлину њене коже. Кревет наш, шкрипутави, о како га сад волим!

Пазим на време. Скоро бих требао отац постати, ако добри Господ сачува и Љубицу и наше дете. Помолим се док ухватим времена. Само за то. Да нам се дете у здрављу роди, и, ако може, да га у наручје узмем. И они да буду добро. Нек их Бог чува. Ја ћу живот сачувати, или га нећу сачувати, не бих ни марио дати га за моју Србију, али хоћу дете да видим, тек толико. А кад би ме Господ скрио од ових ужаса којим нас гађају и уништавају, па дао и да њима, мојима милима поживим...О, како бих сретан био! Како бих их чувао! Ништа им не би недостајало, ништа! А Богу, добром мом Христу, молитве бих срицао сваки дан, и сваки пост до краја држао, и наставио се држати доброте коју ми је саветовао! Добри мој! Ето, да поживим коју годину да им будем стена, да им будем чувар, отац и муж! Па нек ме ђаво однесе, пуног срца да умрем, али коју годину да дарујем себе њима! Ако Ти тако желиш...

А,сад... Ако не желиш... Ти, ваљда, знаш боље. Душа ће ме болети, па макар у рају била. Не замери Ти због тога. Ето, човек сам. Али бићу мирнији ако их Ти сачуваш. Ако ја не будем могао. Чувај њих, а са мном, шта буде, добри мој. Уз Тебе сам, па сам уз Тебе. Мора војник имати свога надређеног. А дете моје, нек чује какав му је отац био. Тих, али пркосан кад му дирају Саву, Лазара и Христа. Мирољубив, али брани свој дом. Образом и животом. Надасве праведан. И не бих пуцао, тако ми живота, не бих метка потрошио да они нису запуцали први по нама. Не смеју ми доћи до дома. Живот је мој у моме дому. Шта сам ако га изгубим? Где ћу, како ћу? Тамо ми је жена, дете ми је тамо. Отац, гроб мајчин. Зар да газе по њима? Зар да нам се смеју? Нама, народу који никог не дира, ником се не замера, свима врата отвара? Ако и има неког да је друкчији, та у сваком житу кукоља има, али моји су, погани били, моји су. И због већине добрих и охристовљених, браним ја ову блатњаву сељачку земљу. Моје њиве и јабуке, дивља брда и брзе реке. Због људи све то и вреди, због мојих људи, ви, проклети били, и далеки нам заувек, ви, хладнога срца, што нас убијате.

Не знам ја колико ће ова голгота трајати. Помогли нам на Мојковцу, а можда нас другде сачекају. Сад је већ зима, хладна, језива. Ветар нам се у кости уселио. Боли вражије. Ноге, лице, прсте одавно не осећам. Не смем скинути чизму, Бог свети зна на шта ми стопало личи, онако промрзло.

*******
Пиши у тефтер, каже Светислав. Лакше ћеш мисли пратити. Нешто ми се чини да то и не помаже. Хране понестаје, а мастила сам нашао. Не пише нико у овим временима. Смеју се кад ме виде. Кажу, научник. Неки ми се и диве, кажу лепа слова. Жале што нису научили писати и читати. Ко зна каква су све занимљива казивања у слова стављена, веле.

Таштина над таштинама, све је таштина, што каже Свето Писмо. Нисам раније разумевао те речи, али како их сад разумем! Тек кад ти чело ставе на нишан туђе пушке схватиш како си живот даривао малим, ситним и гнусним стварима. А великим и заиста важним подарио си тако мало времена и пажње. Бринуо хоћеш ли новца за одело имати, или хоћеш ли скупити да купиш коња и кочије... Да се господиш си желео, а сад би само главу спустио на крило своје Љубице. Ослушнуо би, па би можда чуо дерана како се копрца и жуди да изађе на свет. И радио би, као пас би радио, скапао би, да он има за пристојно одело, буквар и ситне дечије радости. Ето, за то вреди живети. А не за глупе књиге, четири точка и лични каприц. Све је друго таштина над таштинама.

Ђорђе се убио синоћ. Кажу, јесте грех од Бога, али спасио се мука. Гангрена га јела. Оде још један друг из села. Отпутова, код ђав'ла или Бога, они ће знати. Веле, самоубиство је неопростив грех. Ја му, боме, опраштам. Од мене нек му је покој души и лака земља. А Бог, ваљда, прашта више од људи.

*****
Велики рат, а људи велики, громаде, или тако мали, да им се имена изговарати не могу.

Проћи ће и ови ужаси. Па морају. Неће вечно трајати. Можда прођем и ја са њима, а можда и не. Штагод да се деси, не бих волео да ме забораве. Ето, толико. Лепо би било, ако не по имену, а то свију нас војника да држе сећање. Негују га, чувају, деца наша. Да кажу: „Помреше за славу и за Србију. За свој дом и децу. За нас помреше.“. Не тражим ја славу људску, ма, шта ће ми, мртвом или живом. Име нек ми избришу. Али би ми срцу мило било, кад би овај пакао био само Велики Петак Васкрсу који следи. Деца да нам слободно живе. Ничија чизма да их не гази, наша или туђа. Слободни да буду, као очеви што су им били. Да љубе слободу због које ми умиремо млади. Образ да одрже чистим и протерају туђина кад пожели да нам приклони главу или купи за пару. Да не дају ни шаку мирисне земље оном ко себе сматра вишим и јачим од њих. Та наша је! Дати шаку земље душманину? У њој је прах мога деде. За ралом је умро од срца: да би оца мог прехранио. Да бих и ја на свет дошао и гутао овај ваздух. А гутам га, истина, као камење, чини ми се да не дишем. Отежало ми дисање. Кашљем пуно, а ноге ми бескорисне, скамењене и модре, све су
******
Ни реченицу не доврших прошли пут. Тешко ми је перо држати и писати полуусправан са носила. Идемо ка Крфу. Није добро, не може никако бити. Не знам губимо ли рат. Као да ми болест моја није довољна, а мати моја, Србија, израњавана и осакаћена. Умиремо ли скупа?

******
Ово су можда последње речи које записујем. Осећам се као терет мојој браћи. Болан и бескористан. Бране ми да пишем. Доктору препознам онај сажаљив поглед, који сам и ја имао кад сам гледао браћу како умиру, а ја им нисам могао помоћи. О боловима и болести писати нећу, јер ће редове ове, ако не изгоре, читати моји најмилији. Ако их Бог спаси од помора. А то ми је једина узданица и тога ради не дижем руку на себе. Јер осећам се као терет и душа ме највише боли што не могу браћи мојој и саборцима помоћи, већ им и одмажем, овако непокретан, тежак.

******
Речи војника Растка Крстића, записане руком његовог пријатеља и саборца, војника Милана Петровића, будући да он својом руком не може писати:

Моји мили. Остављам вам добро сећање на мене. Ако сам вас кад ражалостио или какву неправду нанео, молим вас да ми опростите. Молите се доброме моме Христу да ме прибије к Себи. Ја вам одлазим са имања и из домова. Пут ме далек зове. Не замерите. Молим фамилију, ону која у животу остане, да помогне мојој и нашој Љубици и нашем детету. Тежак је живот пред њима и ја се нећу наћи да им помогнем, бар не за ралом или вилама. Помозите им, целим својим бићем вас молим, преклињем и кумим. Колико год можете. Немојте да буду болни или гладни, покисли и боси. Немојте да буду сами. Будите уз њих.

Љубице моја, опрости ми. Знам да сам обећао да ћу се вратити. Нисам се надао овоме. Не гневи се на мене. Чувај нам сина или кћер. Научи их правим вредностима. Надам се да ће у слободи ходити. Због тога полажем свој живот на олтар ове земље. Волим те неизмерно и наставићу те волети, гдегод ми се душа обрете.

И нема великих последњих речи, ако је живот који си живео био мален.

Мој је живот био велик, моја Љубице, неизмерно велик. Широк као небо, дубок као Сава, мирисан као шумарак иза наше куће у зору, топао као загрљај с тобом. Мој је живот био пун наде, као осмех мојих комшија, чврст као стисак њихове руке и племенит као добра воља мога народа.

Нема великих последњих речи, ако је живот који си живео био мален.

А мој је живот био тако велик, да ми свака реч делује исувише малена да би ми била последња.

Марко Радаковић
Објављено у збирци "Приче бола и поноса"