Кад видим икону Покрова Пресвете Богородице, увек ми је била прва асоцијација моја мајка која ме увек покрива ако заспем непокривен. Или било која друга, добра мајка, Ми не тражимо од мајке да нас покрива, нити она то мора да чини, а ни не очекује икакву захвалност, чак је није брига да ли ћемо знати да нас је баш она покрила. Мајка покрива зато што мајка воли. И ово, покривање ћебетом, само је слика свих оних небројених „покривања“, слика свих оних, нама често непознатих дела љубави и жртви које мајке чине. И које Богомајка чини, свима нама.
Занимљиво је да Христово јавно, спасоносно делање почиње након што Га је Мајка замолила да помогне њој драгим људима. Неко би помислио, необичан је и, рекло би се, не нарочито битан повод: остали су без вина на свадби. Реално, дешавају се далеко већи проблеми. Али Богомајка то није тако гледала. Њеним пријатељима је било од велике важности. Кад волимо, стремимо да и у најмањем покажемо старање, бригу и помоћ. И наравно, значај чуда надилази само оно што је у први мах очигледно. Претварање воде у вино показује да Христос преображава целокупну стварност, даје јој ново значење, опет – кроз Вино, у Чаши Причешћа, у сједињењу с Њим, Страдалим и Васкрслим.
Данас прослављамо Покров Пресвете Богородице, празник у којем препознајемо заузимање и заштиту наше Мајчице. Познати су Добром Богу наша невоља, и наша мука, чује Он и наше молитве и наше захваљивање, немојмо мислити да је Богомајка неко „духовно појачало“ да се јасније или гласније чујемо. Али, ми се волимо. Ми препознајемо смирење и веру којом је она анђелу одговорила: „ево слушкиње Божије“. Дивимо се љубави коју је имала како према Своме Сину, тако и према свим људима. Носимо је у срцу, мислима и молитвама као најбољу од нас и као најближу Богу, икада, пре свих људи свету. Пресвета Богородица и ми се волимо. Као што је на оној свадби пришла Сину и узмолила, и даље она то чини, кад ми онемоћамо, кад се устручавамо, не осмелимо, поклекнемо. Љубав то чини, заузима се и за оне који и греше, у нади да више неће. Ако данас већ нисмо, молитву, искрену, од срца, упутимо Богомајци. Да јој се захвалимо – на њеној љубави, на вери у којој је родила и подизала Спаситеља, на усрдном заступништву, а махом нисмо ни свесни када и колико нас је заштитила и штити. Ако не знате коју молитву и какву, нека, нема везе. Узмолите својим речима, својом душом и срцем, ако срце не проналази најбоље ни речи, само нека воли, и Небо ће то и најгласније чути.
Наравно, не заборавимо да поменемо у молитви и своје мајке.
Срећан празник.
Слични текстови овде
Коментари