Ако сте истински хришћани, већ увиђате бесмисленост питања.
Да ли сам ђацима скренуо пажњу да се ове године поклапају први мај и Велика среда? Да, свакако, и истакао да би као православни хришћани требало да знају приоритете, па макар и не постили, некако због карактера празника не приличи да у данима у које се сећамо Христовог страдања слушамо Шемсу на ливади, пржимо месо и пијемо пиво.
Да ли ћу им замерити или их мање волети ако ипак оду на првомајско камповање? Ни најмање, јер не сумњам да ће на Васкрс бити у цркви и пре тога - да ће мимо исхране сведочити љубав на коју нас Христос призива. Поникао сам из нецрквене породице и средине, те врло добро знам колико умеју да буду збуњујућа правила и стил на који ниси навикао, уз који се ниси још увек саживео. Последње што је тој деци и младим људима потребно јесте једнострана осуда. Смернице - свакако, некада и добронамерна критика, но никада осуда.
Полако, људи.
Једне године сам то причао, без осуде, а ове сада, ето, једно добро дете, потрефило се, осамнаести јој рођендан на Велику Суботу. Реко, па померите прославу који дан, жао и њој, све договорено, решено али - биће и посне хране. Следећи час, вели, ми ћемо из разреда сви отићи на службу у цркву, на поноћ. Ако, слава Богу, тако се живот прославља, а кад ћеш боље него на Васкрс.
Не сумњам да има оних који ће у овоме видети превелико подилажење, но ја лично тако не сматрам. Мало идеализујемо, а мало и формализујемо. Кад знаш шта је човеку у срцу и колико ту вере има и колико може тек да је буде, онда си пажљив. Нарочито кад волиш човека. Па макар та вера била малена, уплашена, збуњена, мораш је нежно држати и неговати, као слабашно птиче, храниш је на пипету. Нећеш веру клети јер није одмах камена и стамена.
Данас је био сајам цвећа у Сомбору. Купио сам пар биљчица. Па не можеш ти с њима као са јабуком коју орезујеш, но нежно, травке су то малене, пазиш да ни вода не буде ледена, ни сунце прејако. Нећеш новорођенче прекорити што плаче чим му нешто није по вољи или детенце што нема стрпљења и дисциплине за озбиљне напоре. Тако је и за оне који стасавају у вери. Могу бити деца којој ја предајем, а могу бити и људи који су тек почели да живе црквено.
Полако, немојмо их све одбацити. Мале су то биљчице, но као што Христос рече, вера је као зрно горушично, најмање као зрно но нарасте до неслућених висина.
Јасно, они који одбијају да расту, упорно и упорно, себи на суд то чине - но то Бог зна.
А ми волимо и за њих се молимо. Волимо и оне које посте и оне који не посте. Биће ове Велике среде много оних који прже роштиљ и певају песме - знатан део њих неће бити православни, па ни верујући. Знатан део ће бити. Но кад би бар пети део свих православних кампера долазио у предстојећим данима у цркву, ето, и тиме бих био радосан. Не због бројке, но због људу који препознају љубав Божију и на њу одговарају. Па макар и пекли прасе у среду. Како оно, беше, иде беседа Светог Златоустог на Васкрс? Нека приђу сви, тако некако?
Ово нипошто не брише одговорност оних који знају и који су утврђени у томе како се дочекује Васкрс. Али у склопу те одговорности стоји добро, старо - не суди. Саветуј, усмеравај, брини, но не заповедај, не прети, не омаловажавај. Воли, изнад свега.
Марко Радаковић
Коментари