Кажем, врло је важно да другима не желимо ништа зло. То је терет, та мржња, та жудња за људском идејом освете. Тиме ме је зло победило јер сам му се препустио, признао сам да је јаче од мене. Бол који ми је нечије зло нанело постало је семе за нову мржњу, насиље, злобу. И уместо да победим зло, постајем његов алат, његова сила, а такво зло, без преседана, обезличи човека, избрише сву његову лепоту и претвори га у мрљу, у „икону“ пакла, у безначајан шраф машинерије смрти, човек постаје понор који га је повредио, ишчезне у густини таме и очаја.
Дакле, не жели ником ништа зло. Пусти Богу да реши. Мораш да имаш поверења, поуздања, чврсту веру да Бог све види, зна и одговара – пре или касније, макар овај свет сувише често бирао да буде слеп, глув и нем. Но сусрет са Богом нико никада није избегао, нити ће. Нема већег цара и судије од Господара Свега.
Даље, опет, помоли се за своје непријатеље. Но не да их Бог казни и удеси, но да им опрости. Ако је потребно, да их уразуми, усмери. Јер страшна је духовна смрт и једног јединог боголиког човека. Макар у почетку не веровао у своје речи, макар ти у почетку биле тешке да их и у мислима ка Богу усмериш, ти истрајавај. Но само искрен буди јер пред Богом и нема смисла другачије.
„Ето, Господе, Ти знаш како су ме и колико повредили, Ти знаш сваки засек на мојој души. Сними лекар плућа па види да сам имао упалу пре десет година, а Ти да не знаш сваку моју повреду и крварење на души? Видео си колико је дубоко било, чуо си ми молитве, тешио јецаје, знаш зашто је и ко је то покренуо. Но Ти једини знаш, има ли доброте у њима и може ли је бити, да ли су се сасвим одрекли Твог подобија. Не знам ја, шта сам ја, ко сам? Ја Те молим, а Ти их умудри, ако су још луди; Ти их благослови, ако су се злог пута оставили. Не дај ми, молим Те, да све мерим својим болом, повредом и увредом, јер ситан је то живот за живети. За веће си нас створио - над великим ћеш нас поставити, ако смо ти и у малом верни. Ова моја молитва за оне који су ме повредили, за оне који ме и даље повређују, није ни моје најмање. Ни толико. Ти помози да пустим бол и пригрлим радост. Јер такав бол, гневан, злопамтљив, осветнички, он је само себичан. Ситно је то, боли ме што сам у животу препуном дарова и лепоте осетио успут и убод трна. Ако тај трн сувише дуго у души држим, наравно, загнојиће, порашће, бићу сав једна гангрозна рана бола, беса и насиља. Но ако га Ти извадиш, па ја имам толико људи да грлим, толико дарова да умножим, толико топлине сунца на образу и мириса траве у ноздрвама, лепоте Твоје у очима, имам толико живота да живим! Ето, слаб сам, не могу сâм, узми од мене овај трн мржње, заједљивости, презира, ишчупај ми то из срца. Створио си ми срце да воли, даје, да се бори, пумпа крв и чини ме истински живим. Сачувај, Боже, моје непријатеље, опрости им Ти, и дај ми Твог Светог Духа, да се научим да им опростим! Па ако и заборавим, сећање надиђе, и бол ме надјача, и мржња ме изнутра трзне, па будем као рањена звер кад се брани, ти помози да им изнова, и изнова, и изнова опраштам. Ти нам свима буди одбрана и утеха. Нека тако буде.“
Марко Радаковић
Слични текстови: овде
Инстаграм налог овде
Коментари