Радња се одвија негде, у прва три века нове ере, у време жестоког гоњења хришћанâ... У тамници, међу голим, мемљивим зидовима, стоји римски легионар и чека спровођење осуђеникâ на казну, и седе два хришћана, у оковима, један од њих плаче и кроз јецаје говори:
„О, Боже, зашто ме сви мрзе, зашто ми се ово дешава?“
„Хајде, добро је.“, други је сталожен, смирен. „Не дешава се ово зато што тебе мрзе, него зато што си чинио по речи Божијој.“
„Мене мрзееее.... Нико ме не воли.“
„Не мораш то толико лично да доживиш.“, смирује га пријатељ.
„Да, опусти се.“, укључи се и легионар. „Није ништа лично. Знаш.“
„Сви су ме одбацили...“, настави овај да плаче.
„Не, нису.“, слегну други заточеник раменима. „Ево, ја сам овде с тобом. Цела Црква се сада моли за нас. Иако си ти био тај који се поприлично удаљио од ње.“
„Ох, ох!“, повређен је уплакани. „Значи ја сам крив јер су ме одбацили?!“
„Нико те није одбацио! Добро, можда неки у Цркви и јесу, али то је нормално да се дешава, шта ти је. Али ти си се сасвим отуђио од оних који су ти и мислили и желели добро.“
„Шта сам ја Богу згрешиооооо....!!!“, зацени се човек од плача.
Легионар се некако збунио и узнемирио:
„Шта је с њим, Урбикусе? Шта му је?“
„Све је у реду, смирићу га, узнемирио се...“, правда се смирени.
„Да ли да одем по некога, је ли му добро?“
„Не, нема потребе, добро је, он се...“
„ Нисам навикао да се хришћани овако понашају, не знам ни шта треба да радим у овим ситуацијама!“, уплашио се легионар.
„Све је у реду, Гаје, не брини... Хеј, хеј!“, зазвецкаше ланци, и Урбикус се приближи уплаканом који је једва до ваздуха долазио у плачу. Рече му кроз шапат: „Прекини да нас бламираш, Меције, постаје непријатно! Шта ће људи помислити?! Слушај, ти си хришћанин, саставни део тога што си хришћанин јесте то да ће те одбацити и прогонити, шта је с тобом?“
„Они су сви љубоморни на мене.“, Мецију пође слина на нос али је обриса рукавом. „То је све зато што сам толико бољи од њих.“
„Шта? Не, није. Мислим, не знам, можда си од неких бољи али, кога брига? Хришћанин си, нисмо у неком надметању, сабери се, човече.“
„А да одем ја по некога, а?“, легионар је био крајње збуњен ситуацијом. "Да му донесем воде?"
„Не треба, Гаје, добро смо...“
„Ја за ових осам година нисам видео да хришћанин толико плаче јер ће бити распет.“
„Верујем.“
„Мислим, плакали су, али некако другачије, нису толико, знаш... Њарили. Он као да је љут на некога.“
„Није љут, добро је све.“
„Љут сааааам!“, ускликну драматично Меције, а Урбикус преврну очима. „Шта су ОНИ мени све урадили!“
„Ко ти је урадио?“, упита легионар.
„СВИ!! Сви су се уротили против мене, о, Господе, зар не видиш колико се зла надвило над мене!?!?“ – и опет заплака као дете.
„Је ли њему добро, шта му је?“, забрину се легионар.
„Све је у реду.“, смирује Урбикус ситуацију.
„Па колико ће плакати кад га будемо мучили ако се сада овако понаша?“
„Биће он добро.“
„Боље ми реци, јер ја сигурно не желим драматичне неке ситуације. Увек сте били коректни, не желим ни сада да пореметимо добре односе, знаш.“
„Човече, смири се.“, шапутао је Урбикус. „Зар си заборавио оно: блажени сте када вас прогоне имена мога ради? Задржи достојанство и храброст, каква сада кукњава, ћути бар два сата, док се заврши, и ослободи од себе то самосажаљење, ниједно самосажаљење није достојно човека, Бог ти је радост дао, и живот вечни, дај, сабери се.“
„Лако је ТЕБИ то да кажеш!“, одгурну га Меције. „И ти си био са њима, зар ниси? Нисам те чуо да си се заузео за мене?!“
„Шта? Пред ким, када, зашто?“
„Хахаха...“, насмеја се Меције кроз плач, „Сви сте ви исти. Сви.“
Утом у тамницу уђе центурион и легионар му салутира.
„Шта се овде, Јупитера му, дешава?“, зачуди се центурион.
„Овај овде осуђеник већ три сата плаче како су га сви повредили и како га нико не воли.“
„Шта?! Одмах га ослободите! За својих тридесет година нисам чуо једног јединог хришћанина који тврди да га нико не воли. Ако нешто хришћанин зна, онда зна да је вољен, то је срж њихове вере. Христос је умро јер их воли. Одмах га ослободите! Овај човек није хришћанин!“
Легионар прилази и откључава ланце, а Меције и даље бесни:
„Па да!! Ето!! Не дате ми ни да умрем као хришћанин! И ви сте ме одбацили! Ни ви ме нећете! Нека!! Нека!!“
Док га је стража пред тамницом пратила, ходницима је одзвањало, плачно и бесно: „Ето! Ето, само сте доказали да сам у праву! Нико ме неће, ни вама се не свиђам! Никуд нисам пристао! Сви су ме одбацили! Што ме, Боже, не узмеш! Докле ћеш ме мучити....“
„Драго ми је да се то завршило.“, одмахну главом легионар. „Ти, како се осећаш?“
„Добро.“, рече Урбикус и слегну раменима.
„Не осећаш случајно да ниси вољен?“
„Знам да сам вољен.“
„Да, ти си хришћанин. Са вама је лакше сарађивати. Изволи, овим путем, на мартидром.“
„Хвала, Гаје, помолићу се за тебе.“
„Ценим то.“
Десило се ово негде у прва три века... али нисам баш сигуран, немојте ме држати за реч. Можда и скорије, можда и данас.
Марко Радаковић
Коментари