Погрешне представе љубави и хришћанска агапe

Данас је „љубав“ постао толико често кориштен и злоупотребљен појам да људи на извесни начин постају равнодушни на његов помен. Изјаве љубави чујемо у неумесним песмама, плитким филмским причама, политичким говорима... Но, још већи је проблем, људи у свакодневном животу олако доживљавају љубав.

Данас се љубав често дефинише само као осећај, те изјаве попут „волим те” за многе значе: „Уз тебе осећам топлину, жељу, приврженост.” За хришћане, међутим, љубав  није само емоција, наклоност, страст. Многи и Христа доживљавају сентиментално, а не кроз лични, жив однос. Љубав се у хришћанству често назива „агапе”. Она у себи може да садржи многа племенита осећања (наклоност, приврженост, храброст, итд.) али је далеко шира од пролазних осећањâ. Она је жив однос са другим, наша одговорност према том односу и спремност да другима служимо.

Све је учесталије схватање да се љубав не може контролисати, како не можемо да бирамо кога ћемо да волимо, те се често сматра да волети или не волети није питање морала. Ми, пак, верујемо да се љубав заснива на личном избору и спремности да се крећемо ка другоме, те је и те како повезана са моралом. „Ако љубави немам, ништа ми не користи”, вели Свети Апостол Павле у Химни љубави (1.Кор. 13).

Модеран човек сматра да љубав зависи од квалитета особе ка којој је она усмерена. Тако да многи имају обавезујуће предуслове какве људе могу да воле, а то се најчешће тиче сличности са њима, привлачности, реципрочног одговора на указану љубав, итд. Христос нам поручује како можемо и како би требало да волимо и оне који нас не воле (Лк. 6, 32-36), па чак и непријатеље. Он се дружио са онима које је друштво одбацило, иако нико није могао ни приближно једнако да Му узврати. И молио се за Своје убице са Крста.

Следећа заблуда по питању љубави јесте како би вољенима требало да чинимо оно што они желе, док  Јеванђеље поручује да чинимо оно што је добро за друге. У ери која сувише наглашава емотивно стање и личне жеље, постаје тешко бити искрен пријатељ. Људи су склони да осете љубав само оних људи који чине да се они осећају добро. Стиче се утисак да многима нису потребни пријатељи, већ ласкавци. Христос је Свог пријатеља и ученика, Светог Апостола Петра назвао сатаном (Мт. 16, 23), а и апостоли су у својим посланицама с пастирском љубављу упозоравали и корили појединце и читаве заједнице. Особа некад не жели противуречење, али некад јој је баш то преко потребно. Често можемо чути: „ти ме употпуњујеш”, или „требаш ми”, што значи: „други је мени потребан да бих ја био потпун”. Полази се од себе, а не од другог. И онда не изненађује кад многи са таквим виђењем љубави уђу у Цркву и разочарају се. Каква је то Заједница љубави, ако ме неко позива да служим?

Све више је разведених бракова, будући да људи немају стрпљење да изграде љубав већ је доживљавају као датост која улепшава пут. Док је ближе истини схватање да је љубав онај „тесан пут којим се иде у живот”(Мт. 7, 14). Све више је деце која одрастају без родитељске љубави, али и све већи број прекида трудноће, будући да многи нису спремни да дарују себе свом детету. Желе да се „ствари реше”, па онда да се посвете љубави; ако је могуће, без веће жртве.

Из перспективе Православне вере, љубав је пожртвована спремност да служимо другима. Она је начин живота, подражавање Христу. Хришћани нису призвани тек на приврженост, већ су позвани да воле не тражећи ништа заузврат. Таквом љубављу је Син Божији због нас страдао (1.Јов. 4, 7-13 ) и  позива нас да таквом љубављу волимо Бога и ближње (Мт. 22, 37-39). Она се никада не може профанизовати, нити смемо да занемаримо труд да њоме живимо. Оваква љубав не би била могућа да Бог први не заволе нас (1.Јов. 4,19), да нам није даривао Царство небеско, чији предукус осетимо на свакој Литургији. Бог нас силно воли, и утврђени у тој истини, најмање што можемо јесте да будемо живи сведоци ове Добре Вести, истрајни у љубави.

„И ми смо упознали и веровали у љубав коју Бог има према нама. Бог је љубав и, ко остаје у љубави, у Богу остаје и Бог остаје у њему. ”(1.Јов.4,16)

Марко Радаковић. Текст је објављен у "Православном мисионару" бр. 388 (новембар 2022.) 

Слични текстови: овде



Коментари