Једно је кад се човеку свиди појање, богослужење, пост, молитвено правило - све је то лепо.
Али и залудно ако кроз то Бога не воли.
Потребно је да волимо Бога, као Другог, као Светог, а не да волимо сами себе у својој религиозности. Није довољно да имамо неку емоцију према Богу, но заиста да Му се сасвим предамо.
Виђам ту једну својеврсну "заљубљеност" у спољашње, док унутрашње остаје и даље суво и хладно тло, те Бог не одговара, те нема ни благодати.
Не умем највештије ни да објасним, просто се осети, на жалост често и касније кроз живот потврди.
Стојмо пред Живим Богом, а не нашом идејом Ко је Он. И у том односу, разголимо и сами себе, да бисмо себе победили, приносећи све своје Њему.
Иначе постоји претња да се човеку свиде спољашњи облици, а да никад не оствари истински однос са Христом.
Не знам ни због чега се то дешава, вероватно човек не направи онај пресудан корак одрицања себе. "Ако ко хоће да иде за мном, нека се одрекне себе и узме крст свој и пође за мном." - вели Господ (Мт. 16, 24) . А многи вери прилазе као начину да удовоље себи. Неки чак и као корисној моди или занимљивом фолклору. Иако се Богу моле, Он им остаје далек, остаје пре њихова идеја него Присутни Бог. Нема правог додира, нема благодати Светог Духа. Православље се доживи као идеологија са својим системима и правилима, а не као жива заједница са Христом. И као по правилу, такви људи често упадну ватру сматрајући да тиме сведоче ревност Богу, док је ближе истини да хране своју гордост, неретко и прелест. Изморе себе строгим постом и дугим молитвама, могу и да плачу и да све своје приложе Цркви - но опет залуд. Нема благодати јер нису себе сасвим предали Богу. Као што рече св.апостол Павле - можемо и све имање да раздамо и предамо тело да се сажеже, ако љубави немамо, ништа смо. Љубав је мирна, поуздана, стамена, постојана, стрпљива, саможртвена, себедавајућа, не хвали се и не горди. У таквој љубави живи вера. У љубави, а не уверењу.
Много ме жалости што добри људи не могу да се отргну од овог погрешног доживљаја православља. И тачно приметиш да нису заиста осетили силину благодати Божије иако и њу погрешно доживљавају. Буде им лепа, оку и уху пријатна нека Литургија у неком манастиру и кажу: "Велика благодат, служио је тај и тај... !". Но тако се ни не сведочи о благодати. Није благодат попут филмске звезде или упечатљиве разоноде.
Благодат је попут топлине Божијег нежног загрљаја, додир Његове љубави, воља за добрим и светим која ти окрепи и душу и тело, дашак Небесног ваздуха који освежи и окрепи, отрежњење наших духовних чула... О доживљеној благодати не можеш говорити а да ти нема топлине у очима и нежности у гласу, јер то је Бог Који ти је пришао, теби, малом и никаквом, указао ти је љубав и милост.
Хвала Богу, призвани смо да се молимо једни за друге. Сви смо слаби и сви грешимо, удаљујемо се од Бога, па Му опет прилазимо. И често се помолим за ове моје пријатеље у Христу. Неки од њих су прешли у оне "тврде" расколнике, други несвесно умеју да повреде слабе, у својим идејама православности, трећи су у премору од нездравог заноса - исти сасвим изгубили и отуђили се од Цркве... Спаси, Господе. Може да буде трагично, у својој слабости имали су жељу да Те нађу, а напослетку су се вртели око своје осе и често од вртоглавице падну... Но, Ти спаси и изведи их к Себи. И опрости нам свима кад Твој Лик превидимо јер смо сувише загледани у сопствени.
(Сцена из филма "Три приче" која лепо објашњава поменути феномен. Слични текстови Лажни ревнитељи и Мрачњаци у Цркви)
Коментари