Много волим оно здраво хладно време, хладноћу пре него што падне снег или тик након што падне, што се каже „кад стегне“. Кад ујутро мрзну шајбне и видиш свој дах. Убије та студен све вирусе, или бар ми тако верујемо, нисам проверавао. Омије те некако та хладноћа, проструји ми крв ваљано, као да сам се умио. И иначе се само хладном водом умивам, често и туширам, много ценим свежину, а тек изворску воду! И нећеш никада толико ценити лепоту топлине, мирис дрвâ, звук ватрице у пећи, него кад добро промрзнеш и уз шољу топлог напитка грејеш ноге.
И шетајући тако по тој оштрој зими која ме радује и разбуђује, помислим како и живот често најбоље освежи човека тек када га стегне. Кад невоље пристигну и слева и здесна, и уназад и спреда. Тада се човек лакше разбуди, јасније види, спољашње околности учине да све оно сувишно постане неважно, лажни пријатељи нестану, остану само они искрени. Пробуди се у теби жеђ за суштим животом. Тада си и ти на раскрсници на коју сви, пре или касније стигну: да ли ћеш бити човек или нечовек; смела и доследна личност или престрављена животињица; да ли ћеш неговати људскост или ћеш је покопати и постати звер? Стегнуо те је живот, јашта, може то да умара и да боли, но може и да прочишћује и обликује на боље. Зависи шта урадимо са тим стиском. Можемо се скупчати и плакати, као завејани у мећави, а можемо наставити упркос свим околностима. Ваљда зато много волим приче Џека Лондона и његов залеђени свет севера, све је то епска метафора за човекову вољу и жеђ за животом, у често сулудо тешким, неко би рекао и немогућим околностима. А није ли то и наш живот? Само је потребно увидети: невоље нису нужно нешто што нас спутава колико су нешто што нас учи лекцијама живљења, нешто што нас уразумљује, отрежњује, разбуђује, оспособљава, чини снажнијима, макар из њих и не изашли без повреда и губитака, некада и осакаћени али важно је наставити. Важно је истрајати као човек.
Много волим људе, али људи, напослетку, не могу другог човека угрејати у тим животним студенима, бар не сами од себе. Људи могу бодрити, помоћи, олакшати, али сваку топлину, сваку суштински потребну снагу напослетку даје Бог. Људи могу пренети Његову топлину, но не могу је створити сами. Зато је тешко људима који животне кијамете желе да преживе мимо и без Бога.
Много волим здраво хладно време, а некада наступе и невоље за које напослетку увидиш да су, у ствари, здраво хладне. Мислиш некада, у својој слабости, нема у том кијамету Бога, а доцније увидиш да је све по Његовом допуштењу било и увек бива, да увидиш ко си, где си и куда даље да идеш.
Здраво ми је хладно и сада, хвала Богу. Некада ваља и човек да мало промрзне, да боље осети своје тело, свој дах, своју душу и мисао. А када уђем у Родитељев дом, не сумњам ни најмање да ће то бити ретко пријатна топлина и срдачна радост што сам упркос кијаметима нашао свој пут до Дома.
Марко Радаковић
Коментари