Док сам био млади ученик богословије, ишчитавао
сам житија светих и бивао надахнут њима. Највише су ми се дојмила житија
апостолâ и равноапостолâ, будући да сам одувек имао извесну жељу за
мисионарењем. Доживљавао сам их као узоре, то су били моји хероји – и даље
јесу. И у тој детињој вери, често наивној али свакако искреној и срдачној,
сматрао сам да ћу изнети свој крст до краја - а како не бих, Господ ће бити уз мене, крепиће ме у борби. Но проблем је што се у
младости живот често романтизује, сагледава као неки филм са простим наративом.
Житија су у свом стилу склона поједностављењу, то је такав жанр, но тешко да у њих
могу да се сместе све борбе које су свети преживљавали. Скоро сам дошао до
закључка који можда може и другима да помогне.
Крст који носиш ретко кад је крст који си мислио да ћеш да носиш. Живот се не одвија увек по нашем плану и замисли. Чак ни невоље на које смо били спремни, можда и умом и духом припремани за њих, оне не дођу, но неке нове, неочекиване, на које нисмо били вољни, па ни оспособљени. Данас би се онај занесени младић разочарао, тврдећи да то није живот који је очекивао, није "филм за који је платио улазницу". Али, врло могуће и извесно, то је крст који он свакако мора да изнесе. Била би омашена читава поента ношења крста уколико бисмо га изнели као да обављамо некакву рутину, већ довољно снажни и способни, сигурни и безбедни. Из психолошке перспективе, страдање је неопходан услов за сазревање, за прихватање одговорности и живљење живота у пуноћи. Један психијатар ће истаћи да је смисао живота да понесеш највећу могућу тежину коју можеш да понесеш. Његов чувенији колега, Виктор Франкл, који је изгубио целу породицу у Другом светском рату и преживео логор, творац је логотерапије која истиче борбу за смислом у најмрачнијим тренуцима, и најужаснијим страдањима.
Православља што се тиче, знамо да нас је Господ
Исус Христос позвао да узмемо свој крст и пођемо за Њим. Многима ће звучати
чудно, какав је то Бог Који жели да ми страдамо? Но треба разликовати и
страдања. Једна су на спасење, друга на погибао. Једни страдају зарад љубави,
други заковитлани у себичне пориве. Само оно страдање које се надовезује на две
Христове заповести, оно је спасоносно. Да волимо Бога свим оним што јесмо и да
волимо ближњег као сами себе. Благословена су страдања зарад овога: љубав према Богу, љубав према људима и према нама
самима (јер љубимо дарове које нам је Бог дао, љубимо Лик по којем смо саздани).
Постоји једна мисао која је засјала у једној рок песми, дубока као да је узета од неког филозофа. „Желим нешто вредно умирања да би ми било прелепо да живим.“ (Queens of the stone age). Потребно је да човек пронађе нешто толико смислено да страдање не може да га заиста уништи. То „нешто“ за нас, хришћане, јесте Неко – Христос. Пут, Истина и Живот. У том контексту су наши мученици, макар и убијени због своје вере – победници. Држали су се Смисла у најгорим страдањима. Није човек изгубио ако страда, ни ако га боли, он је поражен ако себи призна бесмисао и хаос, таму и смрт. То је пораз и неутешна трагедија. Све док се држи Смисла, ма колико страдао, ма колико патио, ако одржи поверење у Бога Који ће надвладати сваку патњу, он остаје победник.
Проблем теодицеје, илити, покушај изналажења
одговора на питање: „зашто постоје страдања ако је Бог добар“, са ђацима
обрађујем 3, 4 часа, али и „провлачим“ кроз скоро сваку лекцију. Овај текст
није и не може бити одговор на то питање. За дубинско разумевање одговора,
неопходан је читав живот и стално сусретање и са патњом и са Богом.
Раније нисам примећивао, али се чини да, ненамерно и неочекивано, већина онога што пишем и говорим, тиче се оних који овако или онако страдају . Некада делимо исто или слично страдање, некада не, но свакако знам да Јеванђеље теши свакога. Чему нам Радосна Вест, ако не да утеши и унесе радост међу тужне, забринуте, тренутно поклекле; међу оне у пороцима и оне у бесомучним трагањима, оне у црнини и оне у лажној белини, оне који падају од умора и оне који грцају од туге.
Господе, толико је страдања у свету, толико дубоко може човек да падне, да помисли да је и сама та пропаст у својој страхоти немогућа, а опет, Твоја рука сеже и до најужаснијег грешника, и Твоја светлост разагна и најцрњу таму, Твоја љубав заустави и најцрњу рупу да гута све пред собом!
Нека би нам Бог Који је Љубав помогао да страдања
осмислимо, да свој крст – ма како нам тежак и несхватљив и страшан био –
узнесемо до краја. Да се саразапнемо с Њим, да бисмо с Њим и живели. Крст нам
је тежак? Наравно да је тежак! Да није тежак, то не би био крст. Али да није страдања
не би било ни нашег Васкрсења.
Но ово није довољно, ни да утеши, ни да појасни. Писаћу и говорићу још о томе.
Верујем, до смрти.
Марко Радаковић
Слика мог пријатеља Владимира Поповића
Слични текстови: овде
Коментари