Можда
си баш ту где Бог жели да будеш.
Зато
немој сувише да жалиш и ствараш себи притисак да што пре оствариш циљеве које
те је друштво убедило да мораш да оствариш. Путуј својом брзином, уживај у
крајолику, важно је да не заборавиш своје крајње одредиште.
Постоји анегдота у збирци „Несвети, а свети“. Питали су знаменитог епископа
којег периода живота се најрадије сећа и када је највише осетио Божју благодат.
Противно очекивањима, он рече да је то време кад је као искушеник имао задужење
да отвара и затвара манастирку капију. Рекло би се, монотон и не нарочито
„узвишен“ посао, бити портир, вратар, али тад је највише посматрао себе и
најдубље се молио Богу. Упознао различите људе и научио се смирењу.
Пријатеље
незадовољне својим тренутним стањем усмерим да слично промисле. Шта су добри, а
шта лоши плодови живота којим тренутно живе? Зашто сматрају да би нешто друго
било боље и да ли би због ичега жалили за овим данас?
Јасно
је да су промене добре, често и неопходне. Но, као православни, не посматрамо
то само из земљске перспективе, само кроз призму каријерства или индивидуалног
напретка. Православни све своје везују за Небо. Од земље се не можемо отргнути,
нити је смемо презрети, али земаљско везујемо за небеско. Често човек и сâм
осети да је довољно ојачао и да може да понесе и тежи крст. Често разуме да
путује погрешном цестом али га је страх да искочи из кола у покрету. Но тешке
одлуке некада ослобађају од далеко горе тежине у души, и некада смео скок није
пад у празно, но полет у висине. Све то зависи од случаја до случаја, од пута
до пута, и од путника до путника. И много је лакше о томе промишљати ако нам је
Бог најмилији сапутник, где год се обрели!
Али
некада, макар нам било тешко и напорно, макар поклекли и заплакали, некада смо
баш тамо где нам је потребно да будемо, тамо где је другима потребно да нас
нађу, тамо где Бог жели да се крећемо и чинимо Његова дела. Људи се заваравају,
мислећи да је неопходно да чине грандиозна, историјска дела да би расли.
Немојмо да меримо земаљским мерилима. Бог је највећи у најмањима и „сила се
Божија у немоћи показује“ ( 2. Кор. 12, 9).
Шта год да чинимо, чинимо у љубави, у славу Божију. „Све да вам бива у љубави.“
(1. Кор. 16, 14). „Што год чините, од срца чините, као Господу, а не као
људима.“ (Кол. 3,22). Шта год чинили, чинимо одговорно. Бог гледа на верност
којом служимо Њему и ближњима, био то посао или наше служење у породици, Цркви,
друштву.
Срео
сам неке људе који кажу, ето, овим послом се бавим само док ме не поставе на
вишу позицију, па само „отаљавам“. Тако има и оних који се залажу за светски
мир (често га доживљавајући апстрактно), а свађају се са комшијом, не причају
са братом. О сличнима Христос каже: „Који је веран у најмањем и у многом је
веран; и ко је неправедан у најмањем и у многом је неправедан.“ (Лк. 16, 10)
Свако
има своје служење, само је потребно да га препозна. Будимо, дакле, верни у оном
служењу у којем смо сада, никако не без Бога. То значи да смо упоредо верни
истини, самилости, љубави. Не заваравајмо се, Богу је све познато, и он мери
добром мером. „Дајте, и даће вам се; меру добру и набијену и стресену и препуну
даће вам у наручје ваше.“ (Лк. 6, 38). Наше давање није само оно материјално,
јер тиме бисмо се свели на хуманитарце. Ми дајемо сами себе, своју љубав,
пажњу, време, труд, стрпљење, бригу – и јао нама ако мислимо да можемо живети
добар живот без непрестаног давања. Дајемо себе и другима и Богу. „Сами себе,
једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо!“ Ако се овог литургијског
призива држимо, не бојмо се ничега. Нећемо залутати. Бог ће нам бити Водич,
послаће путоказе, у срца нам осликати мапе, осветлети пут и дати снаге за сваки
напор. Јер циљ нам није тек пролазан, привремен, нити себичан и приземан. Циљ
нам је Царство небеско.
А
до тад, путуј својом брзином, уживај у крајолику, важно је да не заборавиш
своје крајње одредиште. (Марко Радаковић)
Слични текстови: овде
Коментари