Отац Арса је стари свештеник, пред пензијом која му се
некако већ три пута одлагала, због чега није био посебно срећан али је то
прихватио. И већ сам писао о њему, срце му је на месту и душа му је чиста, но
многи погрешно протумаче његове речи и поступке као грубе.
„Данас би сви да им се угађа.“, прича он мени баш пре
неки дан, позвао ме да пробамо неку нову ракију коју је добио. „Није мој посао
да угађам свима, но да Богу служим! Јасно, служим ја и народу кроз то, но не
служим њиховим глупостима. Стар сам ја , немам више живаца. Недавно, крштавам
дете и пита ме фотограф да се померим мало улево, каже, сунце баш лепо улази
кроз прозор, била би лепа слика.“
„Ма није ваљда?“
„Реко, нисам ти ја манекен или глумац, па да ме ти шеташ
и намешташ по цркви. Реко, јесам ли се требао и нашминкати пре крштења и обући
одежду да се дезен слаже уз јесен? Море марш тамо. Тако сам му рек'о.“
„Марш?“
„Добро, де, нисам му баш рекао марш, нисам вербално, али
мислим да је по мом ставу могао то да закључи. И онда ја погружавам дете у
воду, а овај тако спушта апарат, добро дете није декнуо у главу, или апарат
загњурио у воду. Мислим се, крстимо ли ми дете да се оно у Христу спашава или
да сакупља родитељима лајкове по мрежама? Шта је то данас с људима? Аде, Марко,
ти си млад, ти си упознат, у моје време било је другачије. Сви нешто пате за
тим снимцима, сви пресрећни по том интернету, а на исповести све чешће чујем
колико су људи дубоко несрећни."
"Такво време дошло. Мада нисам ни ја толико
млад."
"Ти си паче. Кад смо код снимака, неко ми пребацио
са касете на компјутер неки стари снимак са венчања, тад сам био млад
свештеник. Више сам весеље гледао, шта ме брига за мном. На страну и то
безбожје које је тад владало, но гледам славље ових људи, добри хришћани. Сви
насмејани, сви се забављају, радују, а на столу нема ти да видиш хиљаде ствари,
сто цветних аранжмана, икебана, тридесет врста јела, коктела и сладоледа, не,
роде мој, печење, салата и пиће, ништа више. Сви скромно обучени, али дотерани,
чисти, људи се много више грле и љубе, више парова плеше, народна кола сви
играју, никога није брига да ли га ко гледа или снима, веселе се. А данас?“
„Данас, шта да Вам кажем.“
„Тужни су много људи данас, мој Маркане. Чак и кад се
чини да нису, јесу. Видиш га, рек'о би човек– има све у животу. А вамо, не воли
своју жену или не мари за децу. Долазе ми, питају, да ли да имају децу. То ми
је показатељ да све иде до ђавола црног, куда то иде човечанство ако људи траже
разлоге да имају децу? Неће ни децу да имају ако им деца нешто не пружају, па макар
осећај остварености. Равнодушни постали, килави, празни. Ајд, будем и ја
нерасположен кад имам неки разлог, кад ми скочи притисак или ме попадија
изнервира. Али не тражим разлог да будем расположен. Људи данас неће ни да се
на 'добар дан' насмеше ако немају неку корист и интерес од тебе. Тужни смо и
претужни, мој Маркане. Сипај ракије, немој да те нуткам.“
„Нека, пост је и све...“
„Ма немој. Их. Не знамо се... Као да ћеш се ти напити од
три, четири ракије...“, сипа ми ракију. „...пет, шест...“
„Шта ја знам, има и даље добрих и радосних људи.“
„А има, како нема... –ајд живели – то ти је она светлост
свету. Ми, пак, не смемо себи дозволити да се уљуљкамо у тај свет, сувише
забринут и паничан. Јесам ти причао кад ми се млада успаничила што јој голубови
нису дошли на свадбу?“
„Знам, био сам ја тада појац.“
„Ма ниси, како си био, шта причаш, има томе 20 година?“
„Тако је, био сам. Било на летњем распусту док сам ишао у
богословију, од тих и тих се венчавали. "
„Ау, ето си и ти матора бараба. Онда знаш. Они дошли,
кажу мени, сачекајмо, прошло десет, прошло 15, 20 минута и ми све некога
чекамо, ја све стрпљив, све рачунам, касни кум, девер, таст, шта ја знам. Кад
оно касне голубови. Невеста читаву хистерију дигла јер нису стигли бели
голубови да их они пусте кад изађу из цркве. Почела да пени, већу пажњу
посветила птичуринама него Светој Тајни. Мислим се, ето ти их по порти, жено,
хватај их, ионако ми унеређују клупу - знаш ону клупу, као да су баш њу
одредили себи за тоалет, пацови они летећи.“
„Голубови, да, викала по цркви како је неозбиљна
организација, телефонирала испред, излетела јој псовка, па сте је прекорили.“,
смејем се ја.
„Венчава се а псује у порти, на шта то личи? Оће господа
да голубови полете и то сад као симболише неку глупост, шта ти ја знам, видели
у америчким серијама.“
„Развели су се они брзо.“
„Ма знам, будале, пусти их. Не би ме чудило да су
оптужили мене за неуспели брак, што нисам хтео да чекао голубове. Шта год
урадиш као свештеник, крив си, запамти то.“
„Знам, то често понављате.“
„Е, да добро усвојиш. Кружио је и неки текст о томе,
типа: ако кратко беседи, поп је лењ, ако дуго беседи, лапрда – и све тако
нешто.“
„Знам, добар текст.“
„Само благ текст много, у стварности си најгори од свих
људи. Кад обучеш мантију ти си ђаво најцрњи. Значи, ако се икад рукоположиш,
ништа се не брини, шта год урадиш, није добро. Шта год урадиш, не ваља и крив
си и готово. Онда имаш два избора: или да ама баш ништа не радиш и од свега се
склањаш – бићеш крив. Или да радиш и мале и велике ствари без застоја иако ћеш
још више надрљати и још више бити крив. Шта ћеш ти?“
„Радити.“
„Тако је, радићеш, а зашто?“
„Зато што Бог тако не гледа.“
„Тако је, пред Богом ћеш одговарати ако ниси ништа радио
или ако си радио неодговорно. Но ако радиш одговорно, а упорно, е онда си бар
нешто учинио и бар си неко бољи постао. Бар си Богу рекао 'хвала'. А људи могу
да пару избацују кроз уши, баш те брига. “
Поћута отац Арса пар тренутака па забринуто настави:
„Тужни су људи много и премного. Тужни и усамљени, никад
усамљенији били нису. Треба их грлити, бодрити, засмејавати их треба. Али
здраво засмејавати, да не правимо кловнове око себе. Лепо су ти се јавили они
ђаци јуче у граду.“
„Бивши ђаци, завршили су пре пар година.“
„Још лепше. По томе видиш да си нешто направио, кад ти се
неко после пар година јави осмехнут од уха до уха Радују ти се, а и ти њима. То
ми је најмилије, кад ме људи поздраве искрено осмехнути. Не онако извештачени.
Смешкају се ови политичари и водитељи по телевизији али видиш да су кловнови.
Лепо и мени кад се обрадујем људима. То ти је, заборавили смо да се обрадујемо
човеку. Раније одеш до комшије или родбине кад год хоћеш и дружите се бар три
сата. Данас се најављујеш и договараш бар седам дана раније, као да заказујеш
операцију панкреаса. Само упуте што не уведемо. И онда, ако успете да се
договорите, сретнете се преко воље, као да вас је неко натерао, па опет после
20 минута чачкате телефоне. Ма није ова ракија нешто, а?“
„Шта ја знам, мени је океј.“
„Ето ти је, онда, носи је.“
„Нека, нека буде ту кад дођем.“
„Само долази, ево, сад сам ти рек'о, мени се не мораш
најављивати, е једино кад сам око водица, знаш и сам, чисто да провериш да ли
сам кући. Дођи да пијемо ту ракију и кафу, да људикамо.“
„А лепа је и она ковиљска?“
„Слушај, ти, мали, не заноси се сувише, ти си вероучитељ,
а не владика, да не би и да се обучем у народну ношњу и да те дочекам са мало
соли и леба? Пиј ту брљу и ћути. Он би ковиљску ракију, пази молим те. Данас би
сви да им се угађа!“
Исмејали смо се и наставили да причамо о животу, но не
вреди и нема смисла све то стављати на друштвене мреже.
Јоп од Арсе овде
Slika - Shirley Leswick
Коментари