Читам различите текстове везане за данашњи празник и многи, из најбоље намере, можда олако доносе закључак да су они људи који су дочекали Христа као Цара исти они који ће пет дана касније желети Његову смрт. Тачно је, заиста, да су људи склони промени свести и подложни манипулацији, како тад, тако и данас. И могуће, заиста, да су се многи разочарали што Христос није за пет дана направио политички преврат или драстично променио стање ствари, да им буде боље. Могуће да су многи од оних који су викали «осана» викали и «Распни га». Али не сви. Јер неке ствари ипак сведоче другачије.
1) Зашто јеврејске старешине или римска власт нису једноставно ухапсили Христа? Зашто им је требао "човек изнутра", издајник? Зашто су то учинили током ноћи, брзо и тихо? Зашто Га нису ухапсили одмах по уласку у Јерусалим или чим је испретурао тезге трговцима у храму? - Зато што су се плашили реакције народа. Зато што је преко дана био стално окружен мноштвом људи који су Га волели, који би Га и заштитили. О томе говори и Марко: «тражаху првосвештеници и књижевници као да га на превару ухвате и убију. Говораху, наиме: Не о празнику да се народ не побуни.” (Мк. 14, 1-2; слично и Матеј 21, 46) Који народ, ако не онај који Га је радосно дочекао?
2) Читаво суђење, онако збрзано и усиљено, јасно је описано као намештено, као завера оних који су желели Христову смрт. Првосвештеници и Синедрион су нашли лажне сведоке (Мт. 26, 59-60), наговорили народ да затраже Вараву, а Исуса да погубе (Мт. 27, 20), суптилно претили Ироду, итд. Ту су, наравно, и сведочанства о многим људима који су се Христу ругали, који то нису чинили из поверења и послушања према свештенству, но су из искреног убеђења желели Његову смрт сматрајући Га лажовом.
3) Много бисмо нагађали кад бисмо рекли да нико од одушевљених људи на ове прве Цвети није постао хришћанин, да су сви одреда Христу желели смрт. То ме подсећа на ове медијске игре, кад се од нас тражи да донесемо категорички закључак о читавом једном народу (што су чинили и са Србима), као да цео народ има само једну једину мисао и једно једино лице. И зато је ово важно истаћи. Ако бисмо поменуту претпоставку сматрали чињеницом, можемо се лако претворити у цинике, па ни у једном побожном одушевљењу не видети искрене мотиве. Или чак отићи у крајност мржње према целом народу, што никада није добро, погубно је. А при том знамо и да су први хришћани (и многи највећи Свети) били управо јеврејског порекла и да хришћанство данас не би ни дошло до нас да није било апостола.
Нико не пориче људску превртљивост и слабост карактера, но нико не би требало ни да диже сасвим руке од људи. Многи су били и остали превртљиви и слаби, али нису сви такви. У Бога се увек треба уздати више но у људе али не можемо сасвим сами, без људи. Један добар човек је вреднији од хиљаду злих и један пријатељ вреднији пажње од хиљаду равнодушних. А чини ми се да о овим празницима многи више говоре о издајницима но о доследно верујућима. Да ли зато што, попут некад светог Петра, истрајавају у убеђењу да се они никада нипошто Бога не би одрекли? И колико бисмо то посведочили у непредвиђеним околностима? Петар је лако поклекао... Професор Јеротић је имао добру мисао да хришћани управо у непредвиђеним, граничним околностима пројављују своју веру. Да, Јуда је издао, Петар се одрекао, апостоли се разбежали али свети апостол Јован је био ту, до краја, као и Богомајка, као и многи други. И многи су по Васкрсењу били ревносни сведоци благе вести, дајући и сопствене животе зарад ње.
Истина је да онај који се лако очара, лако се разочара, и ко лако хвали лако и куди. Истина је да требамо да будемо обазриви према онима који се издају за пријатеље. Истина је и да ми, људи, нисмо мерила добра и зла, истине и лажи, и да наш суд често није праведан – све то виђамо свакодневно и нема смисла побијати. Али је исто тако истина да они који искрено и чврсто верују неће олако одступити од Господа, нити ће данашњу захвалност сутра преточити у мржњу и насиље. И због вере у Бога, и због вере у боголикост човекову, чврсто верујем да многи од оних који данас носе врбицу сутра неће пљунути на Распетог, већ ће Га сведочити у светлости Његовог Васкрсења. (Марко Радаковић)
Коментари