Почела је слављеничка гозба због повратка блудног сина
који се покајао. Док је весеље трајало, старији син негодује. Он сматра да је
неправдно што отац, наизглед, већу милост показује млађем, некад блудном сину.
Старији син чак не жели да повратника назове својим братом. Отац објашњава
верном сину: „Ти си свагда са мном и све моје јесте твоје. Требало је развеселити
се и обрадовати се, јер брат твој мртав беше и оживе, и изгубљен беше и нађе
се.” (Лк.15, 32-33)
Прича се тим очевим одговором завршава. Ако би допустили
машти да прича иде даље, можемо се питати шта би било кад би старији син
наставио да буде љут на показано очево милосрђе и свог грешног брата. Можда би
остао на имању и презирао обојицу. Или би у свом гневу отишао. Верни, старији
син, заменио би улогу и постао у својој љубомори и гневу блудни син. Он не мора
нужно да буде блудан; довољно је да не призна очеву вољу и његов мир је заувек
нестао и смрт је неизбежна. Јер, као што знамо, отац у овој причи је Бог.
И данас постоје старији и млађи синови Божији.
Једни траће живот на скупе изласке, промискуитетан живот,
маркирану одећу, аутомобиле, направе, престиж међу пријатељима, алкохол или
дрогу, и за те циљеве се боре свим својим силама, некад и не бирајући начине.
Пре или касније, схвате да су несрећни. Можда се обрате Богу, можда не.
Други остају верни доброти и љубави, остају послушна деца
свог небеског Оца. Међутим, некад им може деловати као да то и није важно.
Невоље, напор, беспарица, болест, усамљеност, све то може снаћи данашњег
хришћанина који се често наљути и завапи Оцу:
„Увек сам Ти био
веран, а ти ми не дајеш миран дан. Нема дана да зној не пада са мог чела, и бол
да ми не погоди душу. Радим, трудим се, служим Ти, волим Те, а ова Твоја друга
деца, јуче су ушла у цркву, а данас је мир наступио у њиховим животима. И ова
твоја трећа деца, и даље живе блудно и напредују. Господаре над нама и живе у
благостању. Па макар се и променили, не верујем им. Не радујем се њиховом
успеху, нити желим да их видим у Рају. Припреми им пакао, удаљи их од мене, јер
ја не улазим на весеље где ће ниткови сести на почасно место.”
Бог поручује:
„Све моје јесте твоје. Невоља коју трпиш је сведочанство
твоје велике љубави. Ја њу видим. Ја њу схватам. Ни на један трен нисам
одступио од тебе. Ти већ сада јеси у Рају који ти је обећан, јер си са мном.
Сваки блуд, и сваки бег од мене, неумитно води у несрећу, пропаст и глад. То се
не деси одмах, али блуд односи моју децу у очај сигурно као што мртвог носе у
његов гроб. Али ти им не прижељкуј пад, сине. Не радуј се њиховој смрти.
Какав је то човек који жели да му брат посрне, или каква
се то особа гневи на туђу љубав? Не гневи се што волим сву своју децу. Ја сам
Родитељ. Из моје су материце изашли пре него што су се ритнули у мајчиној
утроби. Ниједна мајка неће презрети своје дете, макар било подлац и убица. Не
љути се на браћу и сестре који су се вратили у моје наручје, који су одлучили
да воле и понесу крст који им је припремљен.
Не износи у свом
срце ваге и метре, не мери тежину и величину туђег крста, јер их нећеш ти
васкрснути кад умру!
И не пиши на таблицама њихову кривицу, јер онда ниси
ништа бољи од оних који су твог Брата и твог Господа обесили на дрво и исписали
Му оптужбу! Хоћеш ли да узмеш њихове клинове, сине? Хоћеш ли од мене да
захтеваш тежи крст за своју браћу? Молиш ли се за њихову гору пропаст, за
болнији крај? Да ли ће ти то помоћи да заспеш увече, да ли ће смањити твој бол
ако видиш да друге више боли? Ако те је неко и повредио, мислиш ли да ће ти
патња проћи ако им се врати? Да ли си негде прочитао Јеванђеље у којем ме је
Христос молио да уништим Његове убице? Пише ли где како је сишао са Крста и
поразапињао оне који су захтевали Његову смрт, и оне који су му се ругали, и
оне који су се о Њега огрешили? Је ли проклео Петра што Га се одрекао, и удавио
Пилата јер је од Њега опрао руке? Да ли би ти, сине, узео камен у руку док
један Стефан дрско говори твојој заједници да се огрешила о Бога и да треба да
се промени? Или би био први који баца камен на блудницу? Јеси ли ти, сине мој,
најправеднији човек на свету, или познајеш све мисли и скривена дела свих људи
који земљом ходају, па да им пресудиш уместо мене?
Не суди никоме и не пресуђуј. Немој да мериш ниједног
другог човека, јер ти не знаш његову меру, нити је икада можеш знати. Не знаш
чак ни тежину сопственог греха, ни могућности које би могао да досегнеш, кад би
само мало више веровао. На крају времена, нико неће бити оштећен, занемарен,
нити напуштен. Људи сами себе могу повредити и сами напуштају Очев дом и
Братску љубав. И нико им неће ускратити мој загрљај ако реше да ми се врате.
Све је моје твоје, сине. У нашем си дому све време и мој
загрљај није охладнео. Ја имам љубави довољно за сву моју децу.
И у највећој невољи, и у најтежим тренуцима, наћи ћеш
разлог за радост. Јер ти је пружена Радосна Вест у коју верујеш и којом живиш.
Како онда, ако верујеш, твоја туга може бити само очајна, и твоја мука бесмислена?
Како ти пролазни циљеви могу замаглити онај највећи, и како ти крст може
сломити кичму, ако знам колико је она снажна?
Нека твоја туга чешће буде радосна, и у мукама пронађи
смисао који те води и теши. Не замарај се пролазношћу, већ воли и жртвуј се за
друге. Не презри свој крст, јер је начињен по твојој мери. Препознај га и
понеси. Касније ће из њега проклијати плод од којег ћеш брати.
Не љути се и не снебивај, сине. Дођи на весеље.
Ја сам твој Родитељ, а ови људи су твоја браћа и сестре.
И толико је разлога за радост кад је Породица заједно.
Зато, дођи на весеље.”
Коментари