Неко је као
замерку хришћанству навео вернике који се тобож добровољно понижавају, у чему
виде манипулацију клира.
Не одобравају
наше клечање (поклоне) у цркви, тугу због греха, „потчињеност“ свештенству.
Многи сматрају да хришћанство погрешно представља Бога као Неког од кога треба
да стрепимо, пред Њим клечимо, стално га мољакамо. Називамо се слугама Божијим што
значи да Га видимо као неког деспота. Такво богослужење унижава човека, а Бог,
уколико би постојао, то сигурно не би желео.
Разјаснимо ово.
Ми нисмо слуге
(„раби”) у ропском смислу. Спремни смо да најближима служимо у
љубави, својим временом, трудом, делима. На извесни начин, пријатељи су једни
другима слуге. Христос је рекао: "Више вас не називам слугама, јер слуга
не зна шта ради господар његов; него сам вас назвао пријатељима" -
Јеванђеље по Јовану 15, 15.
Хришћани се
не сматрају робовима, већ децом Божијом. „Јер не примисте
духа ропства, да се опет бојите; него примисте Духа усиновљења, којим вичемо:
Ава, Оче!” Рим.8,15. Зато Га називамо нашим Оцем. Зато нам је дао могућност да
преко Његовог Сина с Њим будемо једно, обожени. "Богови сте и синови Божји",
Пс. 82, 6. Страхопоштовање које осећамо пред Богом је попут оног
које осећамо према родитељима. Кад сагрешимо, тугујемо јер смо изневерили
Родитеља, а не дрхтимо само у страху од казне. У обредима славимо Бога као Творца
и нашег Пријатеља и Оца. Не видим ништа понижавајуће да клекнем пред Оним који
ми је дао све. То не чиним јер је Њему потребно да Га обожавам, већ јер је мени
потребно да Му се захвалим и не заборавим да сам честица у универзуму, а Он ме
свакако воли и помаже. Зато и молимо милост. Знамо да је Бог свакако милостив
али се не намеће човеку, молитва је показатељ нашег прихватања Божије милости.
Савремени човек мора да схвати: колико год велик био, без Бога и ближњих сви
смо мали. Служење није тек неко понижавање, то је спремност да Бога
и ближње ставимо испред себе, и то чинимо у љубави, као слободне личности, са
свим својим даровима. А не као безлични и слепо покорни.
Тако хришћани
служе својој породици, целој Цркви, земљи. Ту, дакле, није реч о некој
потчињености поповима, како многи кажу. Хришћани служе локалној цркви коју
предводи свештеник/епископ, служе једни другима и Богу. На том принципу се
служи Литургија(– служи, а не „обавља” или „одржава”). Свештеник каже: „Мир
свима”, народ одговара: „И духу твоме”. Неко је свештеник, неко појац, неко
почисти храм, неко звони, сви учествују у молитви. Дарови су
различити, али служење је исто. И свештеник, и епископ, и народ
служе Богу али и једни другима (Цркви).
У здравој
породици нема слепе потчињености, али мора бити послушања у љубави. Притом се
поштују свачије могућности и способности, међусобно се испомажемо и усмеравамо
ка заједничком али и личном бољитку. Није зато чудно што се породица назива
малом црквом, или црква великом породицом.
На крају
крајева, зар је толико ужасно, модерни човече, бити спреман на понижење зарад
другог? Ако ниси спреман на такво понижење, ти ниси спреман да волиш. Христос
је то показао, оправши ноге ученицима, али је и искусио због нас, на најболнији
могући начин. Кад неког волиш, твоја умишљена величина се смањује и остварује
се она права, истинска, једина. Прилагођаваш се, мењаш, жртвујеш, болиш, трпиш,
дајеш себе и не тражиш ништа да ти се врати (1.Кор. 13). У овој епохи где
преовладава самољубље, где човек поставља самог себе као центар свог живота,
није згорег упознати се са хришћанском праксом. „Јер сваки који себе узвисује
понизиће се, а који себе понизује узвисиће се”. Лк. 18, 9.
Неко ће рећи
како постоје хришћани који не служе другоме, већ себи и својој молитвености.
Таквима је Христос давно рекао да су на лошем путу, јер је немогуће волети Бога
кога не видимо, а не волети брата кога видимо.
Такође смо
свесни оних који се горде својом „хришћанском побожношћу”, па и својом слепом
послушношћу духовнику. Немојмо бити слепи ни у чему, нарочито не у у послушању.
Заживела је у монашким круговима изрека „Послушање је веће од поста и молитве”.
Јесте, кад је послушање пројава љубави, кад је мотивисано љубављу и усмерено ка
њој. У супротном, то је бежање од одговорности и бескичмењаштво.
Љубав је већа од
поста и молитве.
И не заборавимо
да, иако можемо да на њу утичемо, нашу истинску величину не познајемо ни ми, ни
они око нас. Није понижење оно што други дефинишу.
Само нас наш
грех може заиста понизити, и само Бог узвисити.
Сличан текст: Послушање (ни)је веће од поста и молитве
Коментари