Гледам старе фотографије и на њима људе са којима се смејем, грлим или певам. И ко би рекао да време све
толико мења? Јави се неки жал, оживе радосно-сетна сећања, па у сусрету са
садашњошћу испуне те горчином или меланхолијом.
Већина тих људи више није толико присутна у мом животу, или бар не чине
толико битан део њега, колико су некад.
Особе се мењају, животни путеви воде у различитим правцима, пријатељства
охладне. Некад се деси да пријатељства ишчезавају ако једна особа расте, мења се, сазрева, а
друга не. И више не могу да прате једно друго.
Како стариш, чини се, све теже стичеш нове пријатеље и све лакше губиш
старе. Не увек намерно, не уз свађе и презир који изрони из изневерене љубави,
већ најчешће некако спонтано, непланирано, одете једно од другог. Престанете да искрено марите. А некад је све,
чини се, било једноставније. Било је то
и до младости, до срца које тада гори, које не жели да буде само, па се лакше и
исповеда и подмеће раме за плакање. Било је и до незрелости, кад човек не зна
ко је, ни шта жели, и потребан му је други да му помогне да то разуме. Било је
и до глупости, која , чини ми се, не напушта људска створења до саме смрти. Па
смо сувише лако пружали поверење људима, да бисмо се опекли и касније много
пажљивије друге ословљавали пријатељима. Били смо и ми несмотрени, себични, лакомислени, да, били смо
често лоше особе, али то смо схватили тек касније. И онда и не можеш да се
љутиш ако је некадашњи пријатељ одустао од тебе, нити имаш снаге да себе
приказујеш у бољем светлу – некако те је стид. Што није најбоље али просто смо
такви.
Некад покушаш да одржиш стара пријатељства али чим се сувише трудиш схваташ
да и није вредно труда. Ако дође до рачунања ко је кога први звао и колико
пута, то нема смисла. Ако ти буде непријатно или напорно уз њихове приче толико
да желиш да одеш, то нема смисла. Ако видиш да је пријатељ уморан од твоје
близине, то нема смисла. Некад је боље и оставити лепо сећање на добра времена
проведена са особом, него силити да се она опет десе, јер чим их силиш, неће се
десити. Остави, пусти. Нека.
Некада су нам најбољи пријатељи биле и бивше љубави, бар оне у које смо улагали део себе. Нико се заиста озбиљно не заљуби у особу у
којој уједно не види и великог пријатеља. И јасно, не треба да жалимо, али човек
цени бар оне тренутке који су вредели, који су вероватно и служили да
напредујемо, узрастамо, проналазимо себе, а то доводи и до тога да пронађемо
ону праву, трајну љубав. Што каже „Хладно пиво“: „Кад нема велике љубави,
довољна је и мала“. Све је то вредно
искуство и у тим тренуцима то су биле заиста драгоцене особе и ми смо њима били
драгоцени. За таквом прошлошћу не треба
никад жалити, нити је посебно тумачити, али треба је поштовати и то без једа,
ма како да се прича завршила, јер завршена је, а нама је остало искуство и
лекције, добре или лоше.
Слично је, верујем, и са пријатељствима. Престала су или охладнела
пријатељства за која смо веровали да ће бити кумства, а за дојучерашње странце
учинили бисмо све јер су нам најбољи и најпоузданији пријатељи. Макар нека
пријатељства била завршена ружно, опет
те људе поштујем и на неки начин волим због свега оног што смо били некада. То
не може избрисати никакво време, никаква ружна реч иза леђа или у лице, верујем
да ће остати у мени вечно, јер је зазидано у саме темеље онога што ја
јесам. Колико год растао, то остаје у
мени. Једино сав да се срушим, па да ни тога не буде.
Ценимо старе пријатеље. Ако су се и променили или одустали од нас, нека,
некада давно били су утеха и снага. Ако смо ми њих повредили или заборавили,
преиспитајмо себе.
На фотографијама и – стари пријатељи који увек остају нови, присутни, драги,
макар се и не виђали често. Изнад свега
ценимо пријатељства која трају од детињства. То су светиње које стоје паралелно
уз породицу и Цркву. Христос је рекао да
нема веће љубави него ако неко свој живот положи за своје пријатеље. Не морамо
ми увек да гинемо за пријатеље, али можемо да живимо дарујући им своју пажњу,
време, бригу и труд.
Где је граница, када је пријатељство вредно труда и борбе, а када треба,
просто, оставити – не бих умео рећи. Одговора је онолико колико има особâ. Вероватно
сам овај текст и написао запитан да нисам сувише лако одустао од људи. Најважније
је да нас не победи мржња, злоба, равнодушност. И да никада не бацамо старе фотографије. (Осим ако су неке драстичне, трауматичне приче, то сматрам некако да је
и ван теме.)
Коментари