Неки хришћани воле да се
облаче старомодно. Жене облаче дуге сукње, носе мараме у цркви и ван ње,
мушкарци носе џубе док поју. И то је сасвим у реду.
Неки хришћани воле
да приватно слушају духовну музику, да читају монашка дела, да често
посете неки манастир. И то је у реду.
Неки хришћани се не шале
на друштвеним мрежама. Не иду лети на купање, не излазе са пријатељима на пиће,
не певају уз тамбураше. И то је сасвим у реду.
Али не морамо сви бити
такви. Нити одступање од тог обрасца понашања значи да је неко мањи
хришћани. То је до темперамента, карактера, навика, а не до вере.
Не морају сви хришћани
да носе џубе, нити све хришћанке да носе сукње до земље, не морају сви приватно
да слушају духовну музику и читају „Старечник“, не морају сви да се
понашају по поменутим обрасцима, као да су задати и обавезујући.
Јер кад би то био случај, ми бисмо били секта, а не Црква.
Људи Цркве треба да се
отргну од идеје да постоји неки „побожан стил“ понашања и живљења. Истина, људи
живе као да је Бог уз њих, или као да Бога нема, али стандарди да се то одреди
нису онакви како многи замишљају. На крају крајева, Бог је тај Који одређује да
ли човек греши или не, на основу познавања људског срца и дела. Неће Јанко или
Марко одредити греши ли Пера или не, на основу његовог одступања од неког
„црквеног“ стила.
Вера извире из личног
односа према Богу и ближњем. Тај однос зависи од оног шта човек носим у себи,
од онога ко је и какав је. И нико никада неће проћоменити оно шта је Бог
дао особи да буде. Свако од нас има одређене дарове, интересовања, свако хрли
ка оном што трепери као његова душа. То је с разлогом тако, и то не треба
дирати. Од греха, јасно, треба бежати, но је проблем што неки „хришћани“
сматрају да је све што одступа од „побожног“ стила странпутица и грех.
Деси се да људи дођу у
Цркву да би пришли Богу, а други их убеде да је начин да Му приђу ако се
одрекну свих својих жеља, навика, стила, и претворе се у њих, своје
саветодавце, „супер-православце“. Други их убеде да они ништа не ваљају јер
нису као они.
У закључку, можете
слушати панк или поп и бити хришћани; ако сте женско, можете носити
панталоне и бити хришћанка. Ако сте живог темперамента, будите и даље, само се
усмерите ка Христу. Није грех слушати гласну музику, но бити насилан; није грех
бити гласан, но повредити човека; није грех шалити се, но јесте ругати се, итд.
А опет, ако смо и грешни (а јесмо), тим пре треба да Цркви приђемо, тим пре
треба да пожуримо да се мењамо. Но тада не треба мењати стил, но суштину; не
треба мењати моду, но душу; не треба да постајемо неко други, но да себе саме
приносимо Богу, да би нас Он Својом благодаћу учинио новим људима. Немојмо се
претварати да смо нешто што нисмо, већ постанимо оно због чега смо
створени: растимо до "мере раста пуноће Христове" . Нема смисла
лагати ни себе, ни друге.
Јасно, опет, да слобода
подразумева одговорност: рецимо, нећемо сасвим непримерено
улазити у храм Божији, нити се својим „стилом“ трудити да провоцирамо –
провокације ради. У времену кад се наглашава слобода, хришћанство понавља
да лична слобода ипак има границе и да је уско скупчана са личном
одговорношћу и обзиром према ближњима, али и поштовањем Христових речи. Но то
је тема за себе која у будућности треба да има засебну обраду.
Потребна је већа слобода
у живој, делатној вери, али и самоконтрола и чврста свест о Божијем
присуству да се не бисмо поробили греху у (пре)великој слободи.
Христос је пришао свима
одбаченима и неснађенима: сиромашнима, бескућнима, болеснима, полуделима,
ђавоиманима, блудницима. Искрено сумњам да им је причао коју одређену
храну да једу кад је пост и коју одећу да носе. То су објашњавали они
који су Христа разапели. Он се бавио суштином. Он их је волео.
Неки хришћани су
другачији од онога што свет замишља да морају да буду.
И то је сасвим у
реду.
Ако је вера чиста
и живимо Христом, не дајмо да нас ико убеди у супротно. Сасвим је у реду.
Будимо аутентични, такве нас Бог воли. (Марко Радаковић)
На слици је отац Милан Костић.
Коментари