Решили жена и ја да после осам година брака освежимо нашу изнајмљену
гарсоњеру новим комадом намештаја. И запуцамо у оближњи салон намештаја да купимо ципеларник. Одабрали смо најлепши
и најпрактичнији, па сачекали који дан
за додатни попуст-акцију . Љубазна радница нас пита:
„Желите ли да вам ми доставимо и намонтирамо ципеларник, или ћете сами?
У првом случају се додатно наплаћује.“
У мени тад проради нека мушка крв, древна, што сеже из времена кад су
мушки ишли у лов и бранили породицу од звериња и насилника, она којој је испод
части да му други доносе намештај у кућу и они га састављају док он, ето,
беспомоћно и неспособно стоји и гледа како то раде прави мушкарци.
„Сами ћемо!“, ја ћу из топа. Видим, жена није сигурна да ли је то
паметна идеја. „Ма кад сам саставио полицу за књиге, саставићу и ципеларник,
као да је то нека разлика? Ципеларник је полица са вратима!“
Прво сам поцепао пресвлаку задњих седишта на ауту. Како сам журио да
докажем своју мужјачност, незгодно ставим прво
паковање дасака на спуштена седишта и би шта
би, зачу се звук подеране тканине.
„То смо свакако требали да мењамо.“, уверевам ја жену. „Пресвлаке су
се излизале. Треба седишта мало и да
дишу!“
У три наврата сам доносио паковања јер нисам желео да молим комшије (ваљда могу један ципеларник сам попети на спрат!?). Исцепах кутије, склоних све оне досадне заштитне материјале и почех да псујем како ми нису дали све елементе за ципеларник.
„Ово је бок, добро...“, крећем ја да слажем елементе. „Други бок. Ова
шпер плоча иде позади. Која ђубрад, дали ми само једну половину, где је друга
половина позадине!?“
„То ти се развлачи, ево овако.“, и стварно развуче жена шпер плочу, била
преклопљена.
„Е браво, ја мислио то само једна плоча, навикао да је дебља. Колико су
мало материјала дали, циције, за те паре могли су мало дебљу шпер плочу...“
Извадих ја технички цртеж на којем је описано како се
прави ципеларник. Преко четрдесет различитих делова! Шеснаест страница! Намучих се и док сам сложио папире, да иду редом.
(„Мила мајко, шта је ово, ништа ја ово не разумем“, мислим се, а наглас
говорим:)
„Сад ћу ја да попијем кафицу, мало ово да изучим, па крећем. Пише да је
потребно пола сата, мислим да ћу ја и за петнаест минута то решити.“
(„Из које је ово перспективе уопште цртеж, шта им ово значи? Ајао, види
ових ситних зезанција, именовали их од А до Ш, па их онда има и по више комада.
Као да правим авион, а не ципеларник!“)
Пођох да састављам горњу страну. Прво, па мушко – не могу да нађем неки шрафић који се углави да споји кров и
бочне стране.
(„Где је овај Д ситни елемент, јел ово? Није. А ово? Није, наравно да није.“)
Пођох да слажем те ситне шрафиће, ексерчиће, матице, пластике и да
смештам сваки у свој квадратић на цртежу, па системом елиминације можда и
откријем. Ма какви.
„Је ли све ок?“, пита жена.
„Ма да, ево, готова горња страна!“
(„Готова шипак, наћи ћу касније који је то део кад видим где треба да се
углави!“)
И заиста, кад сам средио бочну страну, схватим да на ово место иде неки шраф
са типлом.
(„То уопште није нацртано, димензије одговарају али на цртежу је један
елемент, а не овај сложени, еее, мајстори, мајстори, ништа не знате.“)
Проблем је настао кад сам повезао обе бочне стране са горњом. Сад је требало у ситан усек убацити
задњу страну, ту несретну шпер плочу, и то док цела конструкција лежи на поду
(тако ми саветовали у инструкцијама). Док ја доћерам шперплочу до горње стране, она се онако
млитава и никаква пресамити попола, испадне из усека и пропаст. Додатно је
отежавало што ни бочне стране нису биле скроз фиксиране, јер нема још доње стране.
После неких десет покушаја признам да ми је била потребна женина помоћ.
„Видиш, овде на инструкцијама су нацртана два човека.“, велим ја. „То
значи да је за конструкцију потребно две особе. Немогуће
је све да уради један човек, физика не дозвољава. Е сад. Ти би могла да легнеш
ту, на под, па кад је угурам ову шпер плочу, да је придржаваш, да не падне, па да је угурамо у горњи усек. Е
онда ја на брзину ставим и доњу страну, да то буде стамено.“
„Значи, ти ћеш ме сасвим затворити, као да сам у сандуку, Боже опрости.“
„Као да си у ципеларнику. Али то је пет минута посла.“
Тако ми моја храбра, неклаустрофобична жена помогне у овом подухвату. После сам размишљао како ли то изведу два крупна теренска радника, па закључих да је боље што сам се одлучио да то урадимо сами, јер они би сигурно морали на исти начин ставити задњу страну па би, можебити, корполентни јуноша који лежи на поду коленом или главом оштетио иверицу.
Дође време да се сад поставе ногаре на дну.
(„Двадесет и шест шрафића морам на мишиће да навијем у дрво, па ви нисте
нормални, двадесет и шест, као да правим робота!“)
Ту се ја изнервирам јер прође сат
и по времена од почетка посла. Одем у сувише мали шпајз да потражим бушилицу
што ми дао таст и при том срушим полицу са свим радничким прибором. Шрафови, ексери, кључеви, бургије, шрафцигери, пиштољ са силиконом, итд, све се сручи уз гласан звекет на
под.
„После ћу то средити.“, велим жени, привидно миран како би знала да
је све под контролом и баш онако како
сам планирао.
Поставим на бушилицу ону бургију-шрафцигер, али авај, шрафови су сасвим
неприступачни бушилици, сувише ниско, без везе сам је и вадио. Опет узимај метар,
опет заврћи ручно, на милиметар од пода, искривих се сав. Прође и Слагалица, прође
и други сат мог подвига. Прескочих вечеру, заинатио се, појео бих ципеларник од муке.
Усправим га, ето, баш лепо, помогло би да имам васер вагу, да проверим
прав угао, ал ајд, вози даље. Лепо изгледа, мирише на нов намештај. Остала
врата, их, врата, то секунд посла.
На једним вратима четири шарке,
на другој три. Седам шарки пута три шрафа, то је двадесет један шраф у дрво.
Плус ручке.
(„Могли су цео ципеларник од самих шрафова направити!“)
„Каква је ово овде флека, да ли си то видео?“, пита жена у бризи да смо
добили оштећену робу.
„Не, то је мој зној накапао.“ (Као да су покисла врата.)
Још пола сата прође. Остало је да се наместе врата на ципеларник, их, то је бар лако...
...да су то нормалне шарке. Него
то су оне модерне, оне фенси, да склизне на све четири шарке истовремено, па
онда заврћеш шрафове, да држе. Све шрафове. Свих двадесет један.
Наместим да склизне у три шарке, четврта никако. Наместим четврту,
испадну ми две горње. Наместим две горње, кренем да заврћем шрафове, испадне
последња.
И тако пола сата.
Полице, хвала Богу, нису имале шрафове, али сам једно десет минута гледао у ону скрипту у тешкој неверици, зар је могуће да нешто на овом чуду технологије намењеном за одлагање ципела - нема шраф? Наместим све, сав задовољан; жена није чула ни како радим, ни како
псујем, па дошла на премијеру ципеларника.
Неће да се затворе врата. Не паше.
Гледам, у инструкцијама имају савети како да се затежу или опуштају
шрафови ако овако или онако не пашу врата. Мада, гледам ја ципеларник, а он
мени сав накриво стоји.
„Требао сам купити васер вагу, ја и васер вага.“, режим ја и гледам
ципеларник као један од највећих промашаја у животу. „А продавали васер вагу на
бувљаку као привезак, реко, користан привезак, и што не узе, мислио да је то само фол васер вага, али могао сам и унуче пелинковца
купити и подвући равну црту, а не ово, кретен,
ципеларник изгледа као да живимо у Пикасовој слици!“
Ту ме жена убеди да није ципеларник накриво, већ под у предсобљу, да се
види голим оком, ако би се пустио кликер ишао би сам до дневне собе, цело
предсобље није под правим углом. И заиста, ја испомерах ципеларник и уверих се
да на другим местима не изгледа као лош рад петака на Опште Техничком
Образовању. И мало ми би лакше, ето, људи сазидаше и собу без васер ваге, а ја
ту да се једем за један ципеларник.
Било је десет сати увече кад се надвих над цртежима, и последњом снагом
својих изморених мишица и чврстом одлучношћу једног војсковође дограбих
шрафцигере да удесим врата, да се могу од погледа сакрити наше ципеле, буце и
шлапе. Ваљда се за толики комфор своје породице могу изборити! Одвртао сам
једне шрафове, завртао друге, померао
врата горе, лево и десно, док је срце пумпало ону исту крв мушких предака,
заштитника, бораца, хранитеља. Њихов дух живи и кроз мене, њихов ген доноси
нове победе кроз историју.
Кад сам завршио, жена је увелико спавала. Задовољан, поносан, у поноћ извадих сланину сапуњару и слистих парче 15х7 цм (чула опажања су ми се изоштрила од посматрања димензија, као и мојим праоцима док су ишли у лов).
Те вечери сам имао ружан сан, како су ми под ноктима заривени шрафови, и то толико природно срасли с месом да се виде кроз нокте. Кад кренем да их одшрафљујем, а оно боли и крвари. (Биће да су ти ружни снови до обилне и касне вечере.)
Сутра ујутро, пре посла, показах жени како
сам удесио лева врата, како се отварају без икаквих проблема.
„А десна?“
„Десна су они у фабрици криви, ево погледај. Фали тачно два милиметра да буду више постављена, да би савршено пасовало. Лоше су поставили рупице за шарке. Не могу сад два милимитера
више да ставим шрафове, само бих проширио рупу и не би држало. Али то није
проблем, ево, овако, мало придигнеш врата кад их затвараш и отвараш, ништа лакше.
А и што бисмо их отварали. Реци, а?“, упитах ја заводнички. „Јесам ли га
оправио? Што бисмо ми другима давали 800 динара, кад имаш мужа код куће?“
"А ови овде делови, то ниси искористио?"
"Који? А то, то они ставе вишак делова, за сваки случај!" ("Шта је сад ово, где ово иде, где сам то требао да ставим, само пропелери фале, па да полети!")
Вратих се да самозадовољно пијем кафу док жена слаже обућу у ципеларник.
И остао бих у том поносном, срећном осећају целог месеца, можда и године, да ми пажњу није
привукло нешто друго. Скочих као офрљен са столице.
„Па ова полица за књиге стоји
накриво!“
Коментари