Хришћанство и одећа

Замољен сам да напишем текст о начину како би се хришћани требали облачити. Али такав текст уопште не би одговарао садржају и смислу свега што сам до сад писао. Не волим другима да говорим како да се облаче, чешљају, говоре, коју музику да слушају, па ни које животне ставове да имају. Сви смо слободни и различити. И то је добро. Човекова јединственост је Божији дар. Али рећи ћу пар речи о начину одевања и хришћанству, остајући доследан раније реченом. Дакле, текст је упућен хришћанима, али ни њима не говорим како треба да се облаче, већ излажем библијске и црквене ставове.

 

 

Свето Писмо нас извештава да у Рају није било потребе за одећом, Адам и Ева су били голи. Није било греха, те није било ни стида. Можемо протумачити и да та прва нагост није само физичке природе, она представља апсолутну отвореност, искреност према другом, што се нарушава човековим настојањем да постане бог уместо Бога, тј. гордошћу. Ипак, Бог показује љубав и старање према палим људима и облачи их у хаљине од коже (Пост.3,21).

Одећа нам је потребна да бисмо се заштитили од временских услова, те је једна од основних људских потреба (1.Тим. 6,8). Христос напомиње да Бог облачи и цветове у пољу, а камоли неће нас, те одећа не треба да буде брига којом се оптерећујемо. „Није ли живот више од хране и тело више од одеће?“ (Мт. 6, 31-32). Важнија је унутрашња лепота од спољашње (1.Пт.3, 1-5; Кол. 3, 12 -13). Павле напомиње да је наше тело храм Духа Светог  и тако треба да га поштујемо и негујемо (1.Кор. 6, 19-20). То се свакако односи и на одевање. Али треба имати на уму да Бог не гледа толико човеков изглед, већ види човека „какав јесте“ (1.Сам. 16,7; 1.Пт. 5,5). Позвани смо да облачимо потребите (Мт. 25, 36). Одећа често има своје симболично значење, па су тако пророци, попут Светог Илије и Јована, били опасани кожним каишем (2.Цар.1,8; Мк.1,6). Такву сврху има и савремена богослужбена одежда, али и бела одећа хришћана као симбол чистоте (на крштењу, на венчању, а и у Писму се као таква наводи Откр.3,18; Мк.9,2; Мт.28,3).

Библија нигде не каже да жена (или мушкарац) не треба да изгледају лепо или да не треба да носи лепу одећу. Осуђује се претеривање слично данашњем, провокативан изглед. Павле пише да у цркви жели: „...жене у пристојном одијелу, стидом и честитошћу да украшавају себе, не плетеницама, ни златом, ни бисерима, ни хаљинама скупоцјеним, него добрим дјелима...“ (1.Тим.2, 8-9 и слично 1.Пт.3, 3-4). Опет, овде није суштина у апсолутној забрани накита и фризура, већ је текст усмерен против истицања спољашње лепоте спољашњим средствима, а често занемарујући природну лепоту и ону унутрашњу, далеко важнију. Није свако старање о спољашњем изгледу таштина. Али спољашњи изглед би требао бити у складу са лепотом коју већ поседујемо. Унутрашња лепота обликује спољашњу, а не обратно.

Тешко је одредити границе неукуса и неморала по питању облачења. На то утичу историја, култура, поднебље, обичаји, а свакако и вера. Можемо се сложити да су превелика обнаженост и слојеви шминке нешто што не би одговарало ниједној скромној особи. Ни мушкарци, ни жене не би требало да се облаче тако да очигледно и сувише сексуално изазивају супротни пол. Питање одеће је, у ствари, питање личне скромности коју су сви хришћани призвани да изграде. И то је, у суштини, све.

Познато је како приличи бити одевен у храму, школи, јавном месту... Али уколико се деси одступање од тих неписаних правила, није наше да судимо. Један свештеник (заборавих о коме је реч) одржао је своју до тад најкраћу недељну беседу: „На јутрењу је неко од вас замерио због одеће једној жени која је ушла у храм. И она је отишла. Нека се тај који ју је критиковао до краја живота моли Богу за своју и њену душу, јер могуће да се та жена због његове осуде никад више неће вратити у цркву.“

Уместо што осудимо особу због начина одевања , радије се запитајмо шта иза тога стоји. Често су оскудно одевене девојке, у ствари, веома несигурне у себе и уплашене усамљености. На погрешан начин желе да се уклопе или да се истакну. Ово је нарочито заступљено у младости, али се често промени кад особа сазри и схвати да јој није потребно туђе одобравање или пажња да би прихватила себе.

Проблем је што су млади путем медија усмерени да закључе како је одређени начин одевања и понашања прихватљив и пожељан. Али на младе ће увек снажније деловати породица, пријатељи, окружење, локална црква. Ако имају изграђене врлине облачиће се прикладно, ако их немају, најмање око чега треба бринути је одећа. Наше је да их свакако волимо, јер љубав може да изгради многе врлине.

Неко је напоменуо да купање на плажи не приличи хришћанима. Свако види шта жели. Ко је пожудан, страст ће му пробудити и обучена особа. Страст није на посматраном,  већ у оку посматрача. Првенствена намена плаже је купање и боравак у природи. Уколико је умерено, то је човеку и на физичку и на душевну корист. Пожељно је за здравље. (Наравно, не говорим о нудистичким плажама.) Нећемо рећи да је скидање због лекарског прегледа непримерно хришћанима, зар не?

Постоје људи који су упркос нескромном начину одевања веома добри, благи, срдачни. Исто тако постоје људи који се облаче веома скромно али скоро да не можемо за њих рећи једну добру реч. Не треба да судимо ни првима, ни другима.

Хришћанство је вера скромних и смирених, те је логично да ће облачење следити оно што вера у нама пробуди. Али нико од нас не извршује све што вера од нас тражи, стално и изнова смо на путу усавршавања. Неко се омрси за време поста, неко пати за брендираном одећом, неко се накинђури преко мере кад иде „у град“, неко псује, неко се свађа, сви падамо и дижемо се. Не оправдавам, већ разумем: човек није савршен.

Друга ствар, сувише конзервативно облачење је често вид пројављене гордости, па и прелести. Говорим о хришћанкама које се истичу својом „благочестивом“ црном одећом, марамама, истакнутим крстом који виси око врата, итд. Не кажем, наравно, да су сви који се овако облаче у прелести.

Прича о хришћанству не почиње грехом, већ љубављу. Не почиње осудом, већ покушајем да разумемо другог. 

И обраћањем пажње на своје недостатке

 

Прочитајте сличан текст: Да ли су жене обавезне да носе мараме у цркви?

Причешће током менструалног циклуса?