Наишао сам
на необично, па, теолошко мишљење. Постоји схватање, ваљда изнето код неких
стараца, да када се молиш за друге, нарочито ако имају теже грехове, преузимаш
њихов терет на себе, казне за њихове грехове на себе, па као можеш и да се
разболиш када то пређе на тебе, да осетиш немир, итд.
Наравно,
ово није тачно. Ако се молимо за некога, логично да то чинимо из љубави према
њему, макар био и грешник. Сматрати да ће последица нечијег греха пасти нама на
главу јер смо се молили за њега би значило да сматрамо да Бог МОРА да казни
некога, макар то не био и онај који је грешио. То онда значи да грех (или
врлина) аутоматски вуку са собом последице, чак и невезано за личност онога
који их извршава, па чак и невезано за личност Бога. А грех (и врлина) су други
називи за кретање наше личности, и то кретање иде од Бога (и ближњег) или ка
њима. Схватање да последица греха мора да буде казна опет проистиче из оног
погрешног схватања да је Христос умро за нас јер је Бог Отац МОРАО некога да
казни за људске грехе, што би значило, опет
1) Бог није
апсолутно слободан
2) За сваки
грех, без изузетка, долази казна, што значи да ћемо, по томе, сви одреда у
пакао.
Ако бисмо
поставку о «преношењу» схватили као истиниту, да молитвом за грешнике навлачимо
на себе последице њиховог греха, а будући да је молитва једна од пројава
љубави, то би онда значило да на нашу главу пада грех свих људи које смо икада
волели. А знамо да није тако. Поред осталог зато што свако за свој грех
одговара и у Богу љубав побеђује и надвисује грех. На крају крајева, наши
монаси и свештенослужитељи давно би поумирали да је поставка тачна, па они се
свакодневно моле за многобројне људе и сваки од њих је грешан. Постоји ли човек
који није? Онда не бисмо смели ни за кога да се молимо, па ни за себе саме!
Сметња
приликом молитве нема везе са грешношћу или ђавоиманошћу особе за коју се
молимо, па да нека "енергија" се прикачи на нас. Демон генерално може
да напада кад се молимо или уопште усмервамо се ка љубави према другоме. То не
значи да треба да стрепимо од њега, нити да избегавамо молитву, но да схватимо
потребу будности и потребу присутног Бога. Чешће од демона, укључена је наша
сопствена лењост или немар, којима и помаже ово схватање, као оправдање: немој
да се молиш за грешнике, опасно је. Кад се и молимо, молимо да Бог буде уз ту
особу, не идимо у детаље. Имамо поверења да Бог боље зна шта и како.
"Иштите најпре Царство Божије, а остало ће вам се додати."
Тако да,
треба да волимо и молимо, без устручавања. Једино око чега човек треба да брине
јесте да није сувише мало молио и волео. Какво је то схватање да ће Бог
проследити на нас казну намењену грешнику за којег се молимо? Какав је то Бог?
Чешће требамо да читамо Нови Завет, ређе те духовнике па и нас теологе,
само се замумуље ствари. Свето Писмо пре свега, ту су најважнији одговори. Остало
је испомоћ и треба бити обазрив да ли је штиво одговарајуће за наш духовни
узраст.
Свака љубав
тражи жртву, свака љубав захтева храброст, свака љубав је везивање наше
личности за другу. У том смислу, и молитва, као израз љубави, захтева напор
нашег бића и у том смислу треба познавати сопствену снагу. Али не треба
страховати да ће казна намењена другоме "пасти нама на главу".
Коментари