Избегавао сам да се бавим овим питањима али видим да се и даље јављају
недоумице. Будући да не постоји дефинитиван, општеважећи одговор, као теолог могу да изнесем неке ставове и мишљења по том
питању. Али најбољи одговор је: како ваш парох каже.
У првим вековима Цркве постојала је забрана Причешћа током менструалног циклуса али због практичних,
хигијенских разлога. Ова забрана је повезана и са схватањем да је жена тада ритуално нечиста, да
је то једна од физичких пројава палости људске природе, која иде уз оно „с
муком ћеш рађати децу” (што је Бог рекао након првородног греха). Остаје питање
да ли ми можемо уопште разграничити шта јесте или није пројава такве
природе. О томе касније.
Кад примимо у себе Причешће, Христос је у
нама, и ми у Њему – благодаћу Божјом.
А Хлеб и Вино ће се сварити као
било која друга храна: делом ће ући у наш крвоток, делом ће бити избачено из нашег организма. Како год, не остаје физички вечно у нама. Ако смо примила Извора Бесмртности, зар
мислимо да Он може да "истекне" из нас кроз рану? Ми пазимо, дабоме, да пре и током
Причешћа не проспемо ништа, зато служи и онај убрус, тиме и показујемо
поштовање према Светињи. Али од трена кад се причестимо, Христос у нама борави на благодатан начин, а не као
нека хемијска супстанца.
Ево шта каже Свети Григорије Двојеслов:
„Жени не треба бранити да улази у храм у периоду када има менструацију тј.
месечни период; дејство које наша (људска) природа пројављује на нашем телу не
може се сматрати грешним и није исправно забранити јој да уђе у цркву како се
њено стање дешава ван њене воље. Због наведеног разлога, није исправно жену или
девојку која има менструацију лишити светог причешћа јер се месечни циклус не
дешава њеном вољом. Знамо за догађај са крвоточивом женом који је описан у Јеванђељу.
Жена која је дуго година патила од болести течења крви, понизно се приближава
Господу Христу, дотиче руб његове одеће и истог тренутка бива излечена. Ако је,
дакле, та жена с правом додирнула одећу нашег Господа, зашто би некоме на коме
се пројављује дејство људске природе требало забранити приступ цркви Божијој?”[1]
Ако бисмо сматрали да се не сме причестити због крварења, онда не би смели
да се причешћују ни људи којима крваре десни, или су рањени,
итд. Забрана је раније уведена из практичних разлога, жене нису имале
хигијенска средства, а и требало је пешачити километрима по различитим временским условима како би се
дошло до цркве, што је током циклуса превише напорно за жену. Да не спомињемо
остале хигијенске потешкоће.
Mеђу многим свештенослужитељима се задржао став који је
више наклоњен старозаветном схватању нечистоте. Професор Растко Јовић у чланку «Неко ме се дотаче» објашњава: "Код
Луке ни на који начин се не указује како одећа лечи жену, него Христос, не
безлична енергија, него лични контакт са Њим. Безимена жена, приступивши са
вером и надом, бива удостојена заједништва са Господом, рушећи и превазилазећи
оквире културе и религије оног времена. Блаженопочивши Патријарх Павле закључује како менструални циклус не
чини жену ритуално нечистом, а модерна хигијена је не чини физички нечистом те
стога може доћи у цркву, примити нафору, али се не може причестити. Потпуно
неочекивано доноси овакав закључак не
наводећи и саму логику таквог закључивања. Јер, како је могуће одржати овакав закључак,
ако се већ наводи да не постоји молитвена, физичка или духовна нечистоћа
условљена месечним циклусом?! Пред свим аргументима које блаженопочивши Патријарх
веома добро наводи, он извлачи закључак који 'одговара' традицији, али не и самим аргументима. Тако је
традиција мерило, а не аутентично сведочење Христа и јеванђелиста."[2]
Други ће навести као аргумент неке каноне, углавном из периода пре но што
су постојала практична решења на дати проблем. Канони нису догме. Они су
конкретна решења на неке недоумице тог времена. Неки од њих могу да нам помогну
и дају решење, али неки не могу да се примене на садашњост јер је другачији
историјски оквир. Призвани смо да слушамо каноне али и разумемо тадашње и
данашње време, и да као Црква донесемо закључак. (Преко је потребно да се донесу нови канони, баш због ових ствари.)
Проблематику препуштам оцима свештенослужитељима. Њихов савет послушајте као вид послушања и то је увек најисправније учинити. Пожељно би било да Црква донесе саборно решење о овом питању, те да више не буде толико недоумица.
Свети Климент Римски каже: „Заиста, ако ти, жено, мислиш да током седам
дана, када имате месечницу, немате Духа Светога у себи, онда следи да ћеш, ако
изненада умреш, напустити свет немајући Духа Светога и смелост и наду у Бога.
Али Дух Свети ти је увек својствен, јер није ограничен само на неко место, и
потребна ти је молитва, Евхаристија и долазак Светог Духа, и у томе нисте сагрешили.
Јер ни порођај, ни течење крви, ни течење семена у сну не могу упрљати човекову
природу или одвојити Светог Духа од њега, већ само злоћа и безакоње “.[3]
Свети Атанасије Велики каже: „ Сва Божја творевина је добра и чиста. Јер
Божја Реч није створила ништа некорисно или нечисто.Јер смо ми Христов миомир
Богу међу онима који се спасавају, према апостолу (2. Кор. 2,15). Јер суштина
стрела ђаволских је различита и разноврсна, и он доводи беспрекорно размишљање
до огорчења, одвраћа браћу од уобичајеног подвига, све у њима мисли о нечистоћи
и прљању... Чистима је све чисто, а
нечистима и невернима ништа није чисто. (Тит 1,15). Па ипак, чак и ако према
Божанском Писму верујемо да је човек дело Божијих руку; како би онда могло прљаво
дело произаћи из чисте силе: и ако смо род Божји, према Божанском писму
апостолских дела (17,28): онда у себи немамо ништа нечисто. Јер тада смо само
оскврњени кад починимо грех, гори од сваког смрада.”[4]
Преподобни Јефрем Сирин тумачећи догађај са крвоточивом женом каже: „
Његови непријатељи желели су да му направе камен спотицања, говорећи: Он не
познаје закон, јер Га је жена која је нечиста по закону додирнула, а Он је није
одбацио ... Не постоји нечиста ствар, осим оне која оцрњује живот слободе.” [5]
Постоје и канони и мишљења светих отаца који говоре да жене не треба да се причешћују,
па чак ни да долазе у цркву за време циклуса.
Такви су Канони Светог Дионисија Александријског (2), Канони Светог
Тимотеја Александријског (6, 7), као и Канони Јована Посника(28).
Неки спомињу да постоји и период када породиља не би смела да се причести, будући да се самим рађањем преносе последице првородног греха, те је рађање на извесни начин – ритуално нечисто. Тако и данас стоји у Требнику, приликом молитве жени у први дан након што роди, да Бог опрости слушкињи својој која се породила и свима који су је додирнули. Постоји и молитва приликом побачаја (дакле, не абортуса, већ побачаја) да Бог опрости слушкињи која је вољно или невољно „упала у убиство и зачето у себи побацила, а и свима који је дотичу”. Истина је да схватање ритуалне (не)чистота и даље (мада у мањој мери) постоји у Православној Цркви, те да она не напушта континуитет са Старим Заветом. Тако ће и свештеници пре служења Литургије увек, без изузетка, опрати руке у олтару.
Збуњеност се ствара и јер изворни, јеврејски термин tame нема толико негативан призвук као наше "нечисто" (како смо га превели). Наводим и мишљење уваженог колеге, теолога Јована Благојевића: „Неки сматрају да је нечистота порођаја заправо била последица приближавања Светом (Богу). То дакле није нечистота у негативном контексту, већ нечистота као недодирљивост. Наиме Бог (Свети, одвојени, недодирљиви) даје живот и не постоји ништа ближе томе од порођаја. Зато је жена у Старом Завету нечиста 40 дана приликом рођења мушког дета, а приликом рођења женског 80. Дупло је нечиста у смислу недодирљива јер је родила (дала живот) бићу које ће и само бити недодирљиво јер ће дати живот....“
Дакле, ритуална „нечистоћа" је резултат сусрета са природом и моћи божанског, са силом која садржи и смрт и уништење као и живот и стварање. Ритуална "нечистоћа" је последица контакта са светим, било да је реч о рађању новог живота или старању о сахрањивању мртвих. Као да се у смрти и рађању додирујеш Недодирљивог.
Овај текст, као што можете приметити, не доноси дефинитивне одговоре,
будући да изискује посебан труд да бисмо
боље разумели само схватање ритуалне нечистоће у Православној Цркви. Овом приликом позивам сву
браћу теологе и наше оце да се аргументовано прикључе даљем
сагледавању ове проблематике.
Слични текстови: Да ли су жене обавезне да носе мараме у цркви?
[1] Свети Григорије Велики (Двојеслов) «Менструација и Свето
Причешће - Светом Августину Кентерберијском, просветитељу васцеле Енглеске»
[2] Растко Јовић, „Неко ме се дотаче“
[3] Постановления Апостольские. Сергиев Посад.: Изд. С-ТСЛ, 2008. С. 159.
[4] Книга правил святых апостол, святых соборов вселенских и поместных и святых отец. Репринт. Сергиев Посад: Изд. С-ТСЛ, 1992. С. 395.
[5] Прп.
Ефрем Сирин. Толкование на Четвероевангелие
// Творения. Т. 8. Сергиев Посад: С-ТСЛ, 1995. С. 100–118.
Коментари