Нико нама, првацима, није подробно објаснио када ко метанише, ни
зашто се то тако ради. По малим парохијама, одакле нас је већина стигла у
школу, прост народ и није толико обраћао пажњу на правила метанисања, а негде би
Пређеосвећена чак била сасвим изостављана јер нико од верника не би ни долазио
у цркву.
„Само пратите шта остали раде, па и ви тако.“
Добро.
Али – који остали?
Једни метанишу, други не. Кога да гледамо, кога да
пратимо?
Веома је незгодно и објаснити дисхармонију коју смо
стварали, за то би било погодније користити видео – технику.
Као прво, требало је времена да уклавиримо како се уопште
велике метаније праве, колико размака треба да направимо и где да станемо, а да
се међусобно не изударамо. Било је ту непријатних ситуација које смо вешто
избегавали да помињемо, јер некако не приличи да се шалимо са поклонима у
цркви. Неки су имали веома плитке панталоне, други би лоше проценили раздаљину
у односу на особу испред себе па би се сударали. Један несретни покајник је
декнуо главом о сто за целивајућу икону, а један је, будући да се замислио и
каснио са поклоном, у журби ударио челом о патос, након чега му је остала мала
модрица.
Завршише се паримије (ми тад нисмо благе везе имали шта
су паримије ), и отпоче чтец да пева:
- Да исправитсја молитва моја... – клекнуше сви, хајде, сад је ред да се клекне. Ми, прваци, стајали смо с леве стране лађе храма и то испред другака, који су више-мање до сад схватили како се раде метаније али били су иза нас и нисмо знали вреди ли освртати се и гледати њихове поступке, већ смо радије се угледали на старије матуранте који су, међутим, били одесноју.
Сагнуо сам главу, видим, веома битан неки тренутак, а
зашто, не знам.
Чујем, устају људи.
Бацим поглед, ено, стварно, устају сви са десне стране,
биће, прате појце, па су први реаговали. Усправи се нас десетак првака, ови
остали и даље на коленима.
- Хајде, устај! – још ја шапћем и гуркам ногом Даку, жао
ми што се човек бламира.
Он, сирот, исто несигуран шта му је чинити, види нас пола
стоји, а пола клечи; крену да се усправи, али други шапћу: клекни!
Видим, најзад, већина ипак клечи, па и ја клекнух.
Ускоро клекнуше и ови са десне стране храма док чтец
пева: „Господи, возвах...“
- Шта се ово дешава? – шапће Дака.
- Не знам, чини ми се да нико не зна!
Устадоше ови са леве певнице, а видим, ови с десна клече.
Ајд сад знај.
Ми клечимо, некако су ми ови са десне певнице
меродавнији, тамо иду бољи појци и познаваоци типика.
- Устајте... – шапћу другаци иза нас.
Један по један, крајње несигурно, усправљамо се.
До нас дошета ректор изнервиран нашом погубљеношћу:
- Гледајте шта ради лева певница, тако и ви! – рече он,
али га нису сви чули.
- Шта каже?
- Каже, гледајте шта раде за певницама!
- Па не раде исто! Мени се чини да они не знају како шта
треба!
- Требали су да се договоре, па да метанишемо у исто
време, а не ово!
Да би конфузија била већа неки почеше да се се усправљају
када чтец пева стихове, кад нико осим њега не би ни требао бити усправан.
И додајмо свему томе чар служашчега свештеника који ни
сам није најсигурнији шта му је чинити, и ето вам веома нелагодне ситуације.
Како то, питаћете? Будући да се у сеоским парохијама ретко или никад није
служила Пређеосвећена, владика је некад налагао тим свештеницима да дођу у
Саборни храм да је служе, да је не би заборавили. Па би свако мало, и кад треба
и кад не треба, ишла мала јектенија. То је неки "џокер", ако
свештеник не може у тренутку да се сети, нити да стигне да прочита шта иде
следеће, он само крене: "Опет и опет...". Најсигурнији систем.
И наравно, на све ово пометња међу првацима око тога ко
ће где стати, да ли је добра раздаљина, и тако даље.
После прве Пређеосвећене Литургије и часова сабирали смо
утиске у те-ве сали.
- Изгледали смо као лоша кореографија. – жњапа Дака чипс –
Као плесачице Мелос естраде. Док пева Ера Ојданић. Знаш, оно. Скроз аритмично.
- Не банализуј. – велим ја. – Постоји правило зашто се на
такав начин служи Пређеосвећена. Зашто се чине поклони прво са леве, па са
десне стране. Хм, или обратно?!
Како је Боске мењао канале, појавише се неке играчице у
музичком споту.
- Види, како су ове уигране, е, свака им част! – чује се
Прле позади. – Биће да сјајно праве велике метаније!
Коментари