Сâм термин срце (јеврејски леб, лебаб) у Старом Завету је ретко кад имао пуко физичко значење. Срце је више означавало нематеријалне човекове аспекте. Овакво поимање прихватили су и новозаветни аутори, црквени писци, подвижници (нарочито исихасте) и уопште хришћани, од првих векова Цркве до данас. Срце је многозначан термин. Оно је носилац живота (1Сам 25, 37) Библијски аутори су сматрали да се срцем размишља: „Мудрост почива у срцу разумног човека, а шта је у безумнима познаје се“ (ПрС 14, 33). Христос опомиње оне који лоше помишљају у срцу своме (Мк 2, 8). Срце је задужено и за осећања (1Сам 1, 8). У њему може бити страх (Јн14, 27), туга (Јн 16, 6), радост (Јн 16, 22) Може се рећи да израз „сломљено срце“ долази из Светог Писма (Јез 21, 6) У срцу се стварају избори (2Сам 7, 27) Оно је извориште жеље и воље „Теши се Господом, и учиниће ти шта ти срце жели“ (Пс 37, 4). Реч Божија „суди намере и помисли срца“ (Јевр 4, 12). У срцу, по светом апостолу Павлу, почива савест (Рим 2,15; Јевр 10, 22). Бог се открива срцем, те је и „орган“ богопознања.
Љубав Божија се излила у срца(Рим 5, 5), Господ Исус Христос понавља заповест да љубимо Бога свим срцем својим (Мк 12, 30; Пнз 6, 4–5) и каже да ће чисти срцем Бога видети У параболи о сејачу и семену говори о речи Божијој коју „у доброми чистом срцу држе“ (Лк 8, 15) они који дају плод.
Срце је у Светом Писму приказано као мотивациона сила у човеку, извориште делања, али оно може бити и средиште страсти и заблуде „Рече безумник у срцу своме: нема Бога“ (Пс 13, 1). Христос напомиње да „из срца излазе зле помисли, убиства, прељубе, блуд, крађе, лажна сведочења, хуле“ (Мт15, 19). И на другом месту: „Добар човек из добре ризнице срца својега износи добро,а зао човек из зле ризнице срца својега износи зло, јер уста његова говоре од сувишка срца“ (Лк 6, 45). Срце не сме да се сувише поузда у материјално: „јер где је благо ваше, онде ће бити и срце ваше“ (Мт 6, 21). Старозаветни пророци често сумњају уљудско срце које је: „преварно више свега иопако: ко ће га познати?“ (Јер 17, 9).
Једина нада је обнова људског срца коју омогућује само Бог. Тако ће цар Давид након учињеног греха покајнички вапити: „Срце чисто саздају мени, Боже“ (Пс 50, 10). Пророштво Језекиљино предвиђа: „И даћу вам ново срце, и нови ћу дух метнути у вас, и извадићу камено срце из тела вашег, и даћу вам срце месно“ (Јез 36,26). Ове речи се односе на Христа Који нам даје ново срце у Новом Савезу. Срце је метафорички термин за целог „унутрашњег човека“ (Еф 3, 16). Њега Бог види и познаје, иако није увек у складу са „спољашњим човеком“, тј са оним како се другима приказујемо и како нас они виде („на очима“)и доживљавају. Често ни ми сами не разумемо своје срце (Јер 17, 9), због чега је неопходно усмерити га ка Богу. Господ тражи наше срце (ПрС 23, 26), тражи нâс саме. Свети апостол Павле каже да: „обрезање је обрезање срца духом а не словом“ (Рим 2, 29). У том контексту и Свети апостол Петар нас позива да се украшавамо: „у скривеноме човеку срца, у непропадљивости кроткога и тихога духа, што је пред Богом драгоцено“ (1Пт. 3, 3–4).
Богослужењâ свете Православне Цркве сасвим се настављају на овакво светописамско поимање. Осим што се на сваком богослужењу чита Свето Писмо, многе црквене песме су надахнуте њиме. На вечерњем богослужењу, у молитви входа, свештеник моли: „не допусти да срца наша скрену у рђаве речи или у рђаве помисли“ Срце је задужено и за духовни вид. Светилничне молитве вечерњег богослужењакажу: „просвети очи срдаца наших на познање истине Твоје“, а молитва која се чита на јутрењу: „одагнај сваки мрак из срдаца наших“. Срце је неопходно за молитву, те песма Првог часа позива да Богомајку неућутно опевамо „срцем и устима“. У богослу жбеним пе-смама слушамо о срцу које се радује Богу, о Небеском хлебу који га утврђује. Исповедамо да је „од много недела усахло срце моје“, али вапијемо да Господ не презре „понижено срце моје“ и да га „утврди у Својој вољи“. Света Евхаристија је управо кретање ка преображају наших срцâ, од камених ка месних, разоткривање нашег унутрашњег човека, обрезање срца духом. Пред читање Јеванђеља свештеник моли Господа: „запали у срцима нашим непролазну светлост Твога богопознања“. За време херувимске песме моли Га да „очисти душу и срце од зле савести“. Бог „прима жртву хвале од оних који Га свим срцем призивају“. Свештеник уздижући руке позива: „Горе имајмо срца!“, а народ одговара: „Имајмо их ка Господу!“. Ми узносимо своја срца Богу, узносимо свог „унутрашњег човека“, нашу огољену и истинску срж, узносимо сами себе („Сами себе и једни друге исав живот свој Христу Богу предајмо“). Свети Анастасије Синаит вели да се „Анафора (узношење) зове јер се ка Богу узносите“. Због свега овога (и још много тога), веома је важно да срце не доживимо само као носиоца осећањâ, будући да је такво мишљење највише распрострањено. Читајући Свето Писмо и светоотачку литературу, слушајући богослужбене песме, лако увидимо да је срце многозначан и важан богословски термин. Може се чинити и комплексним појмом, но сви који живе православно, евхаристијски, врло лако схвате и искуствено доживе вапај псалмисте „срце чисто саздај у мени“ и Христов позив: „блажени чисти срцем јер ће Бога видети“.
Марко Радаковић
Текст је објављен у „Православном мисионару“, 3/2023
Коментари