Често се код човека јави својврсна туга, па и гађење над средином која га окружује. И то се не тиче толико оног надменог става осуде или презира (не пишем о томе), колико истинске усамљености и својврсног осећаја „тровања“ у околини у којој живи. Но појаснићемо.
Ово није уопште нова појава, постоји од кад постоји цивилизација.
Библијска повест о Вавилону и вавилонској кули је управо прича о неправедном и неморалном друштву које себе поставља као својеврсни апсолут. То је прича о свету који жели да успе и прослави се без Бога и мимо Бога, друштво које би да замени Бога, да оно одређује шта је добро и лоше, да оправда и наметне изборе Адама и Еве. Антипод Цркве као заједнице људи са Богом, у којој Божију вољу поштујемо више од људске, где Њега видимо као моралну водиљу.
Кад је Бог рекао Авраму да напусти Ур Халдејски и пође на пут, у обећану земљу, Аврам напушта један од највећих, ако не и највећи град тадашњег света. Одлази од наизглед уређеног и сигурног друштва у несигурност, иде на ходочашће без сасвим јасног крајњег циља, имајући поверење у Бога. Тадашње дуго путовање није било као данашње, хиљаду невоља те је могло снаћи, свет је био млад, дивљи, људи га нису припитомили (мада се поставља питање да ли су то учинили и данас или себе завравамо). Аврамов синовац Лот није био толико ревносан у овом ходочашћу и ипак бира да опет борави у граду, овај пут у Содоми. Њему није био проблем да толерише грех због неке социјалне сигурности. Његова жена се осврнула ка граду док га је Бог уништавао и због тога се претворила у камену со. Јер ко год је толико везан за грех, корупцију и уживање у њој, неизоставно ће и страдати у томе. Потом видимо скоро хороран грех Лотових ћерки, који нам поручује да људи, чак и ако напусте лоше друштво и средину, могу да остану „заражени“ грехом, да се свикну на њега, сроде се са њим.
Црква, на Педесетници овенчана Светим Духом, сушта је супротоност Вавилону и свим потоњим вавилонским наследницима, укључујући и модерно, обезбожено друштво. Црква је заједница људи са свих крајева света, из свих народâ и поднебљâ и времена, сједињених у Васкрслом Христу. И ми, као некада Авраам, идемо на ходочашће, путујемо ка Обећном Граду, и даље је тај пут опасан, само што ми данас знамо да то није толико географска одредница колико се тиче вечности.
Пријатељ ми данас рече за човека који је дао отказ на послу јер му намећу модерне бесмислице о „родно осетљивом језику“, бирају своје заменице по вољи и жељи, мушкарци иду у женски ве це јер се осећају као жене, држе им семинаре на те теме и томе слично. Неко би рекао, ех, ситница, претрпи због плате. Но писао сам већ и о томе, човек може озбиљно да оболи уколико прилагођава своје „чуло“, свој „апарат спознаје“ истине. Привикаваш се на лаж и прилагођаваш на њу, и деца ти у томе одрастају и то усвајају. Православном хришћанину је немогуће да раздвоји спознају истине од живљења истине. Ако смо спознали Истину, знамо да ће нас она ослободити, и ми Њу живимо. Стално пребивање у лажима, у окружењу лажи, притисак да сведочимо лаж, може човека да разболи, и он се осећа лоше. Истински лоше, оболи и душа и тело. Раскорак између Царства небеског и овог земаљског постаје провалија и човек може у њу да упадне.
Иако је похвалан здрав бунт против модерног вавилона, човек не сме да упадне у замку да једну идеологију замењује другом. Јеванђеље није идеологија. То је конкретно сведочење Живог и Присутног Бога. А такав Бог – увек и неизоставно на крају побеђује. Та и таква вера, то и такво поверење је неопходно. Зато, иако је похвално и пожељно наше одбијање да стављамо цигле у грађевине Нео Вавилона, немојмо тим циглама људе гађате у главе. Острашћеност и бес, иако често јесу разумљиви, нису оправдани. Има наш народ добру изреку: „ничија није до зоре горела“, а ми знамо ко је наша Зора и незалазна Светлост. Сва велика земљаска царства грађена мимо Бога и против Њега напослетку су се урушила, тако ће и ово, како год га назвали. То уверење стоји иза сваког нашег смелог сведочења Царства небеског. У нама не сме да превлада мржња према узурпаторима ове или оне врсте, нити паника због наметања сулудих идеја, нити гнушање због изопачености морала – у нама, хришћанима, изнад свега, и пре свега, стоји Христос Победитељ. Смрт је победио, грех и ђавола, а камоли неће светске поретке који против Њега војују. Њега сведочимо, Њиме живимо, Њиме се крећемо. Истинујемо у љубави и љубимо у Истини. Назиђујемо се у Његов Град, Цркву.
Све је у реду, дакле, ако се осећате да не припадате друштву. Ево шта је Свети Григорије Богослов о томе рекао: „Хришћани живе на земљи, али изнад свега земаљског; међу људима, али изнад свега људског; спутани, али слободни; у тескоби, али ничим непоробљени; у свету немају ништа, али су сва блага њихова; живе двојаким животом, један презирући, а о другом се старајући...“
Имамо одговорност да не наседнемо на обећање привремене сигурности зарад одрицања вечне истине. За друштво се молимо, поуздамо се да ће га Бог напослетку преобразити у Небески Град, али никада не смемо пре него што служимо Богу, да служимо свету без Бога. Онда такав свет постаје наш идол, онда смо наследници Лотове жене и деца Јуде Искариотског. Држимо се Бога по цену свега, чак и свог живота.
„Сећајте се жене Лотове.“, каже Христос. „Ако неко настоји да сачува живот свој, изгубиће га; а који га изгуби, оживеће га.“ (Лк. 17, 32-33)
Марко Радаковић
Коментари