"Вера твоја спасла те је"

„Вера твоја спасла те је!“, рекао је Христос слепом човеку пре него што га је исцелио. (Лк. 18, 35-43).

„Вера твоја спасла те је“, понавља се у Светом Писму на још неколико места (Лк. 17, 19; Мк. 5, 34, итд.) Али вера није тик убеђење у нешто. Хришћанска вера није стање, но кретање. Она је стално кретање ка Богу и поуздање у Њега као Помоћника и Сведржитеља. Уједно, пријањањем уз Бога, чинимо Његово, волимо друге и служимо им. Вера је давање човеково Богу, препуштање Њему, са чврстим поверењем да се Бог упоредо даје и човеку. Бог тек није статичан! Он се и сада и овде, и у векове векова - креће, дела, прилази, открива се, чудотвори, ствара, одржава, Он је и даље ту, са нама, по Свом обећању. Он је први нас призвао – и у сâм живот, и у нашу веру. „Волимо Бога, јер Он први заволе нас“ (1Јн. 4, 19)

У првим вековима, док је постојала институција оглашених, то јест, док су се људи припремали за Свето Крштење, Црква није само преносила знањâ о Богу. Јасно, потребно је знати и Ко је и Какав је Бог, но то се најбоље откривало кроз однос са Њим. „Дидахи“, спис написан баш у сврху подучавања оних који се тек упознају са хришћанством, не почиње излагањем неких догми. Већ овако: „Постоје два пута: један живота, а други смрти, и велика је разлика између та два пута.“ (Слично: Понз. 30, 19-20). Даље се наводи какав је то пут живота, то јест, како живети у складу са Христовим речима. И то је, у ствари вера. Не само свест и убеђење да негде постоји Бог, већ живљење у складу са Његовом вољом, храброст на послушање у љубави, и неизмерно поверење да је Бог уз нас – док смо ми уз Њега, макар и страдали.

„Господ беше с Јосифом“ (Пост. 39, 2) – пише у Старом Завету, иако је и тада Јосиф страдао али је остао веран Богу. Слично пише и за друге личности, како је Господ са њима и напослетку их благосиља и чини великима.

То је „Бог Авраамов, Исаков и Јаковљев“ – овако присно се назива, као да је члан породице, јер љубав заиста може да једне учини нераскидиво везаним за друге и препознатљивим у другима. Тако и наш народ, ако кажу „Јелена Миланова“ или „Милан Јеленин“, то нису повезнице које једне чине некаквим власништвом других, но оне које указују на идентитет тих личности који се пред нама обликовао у свима препознатљивој љубави. Као да кажемо: то је Јелена коју воли Милан и обратно, и ми их у тој њиховој љубави препознајемо и разазнајемо. И није ли то лепо? Бог Јаковљев и Јаков Божији. Замените и својим именом, суштина је иста. Као хришћани, ми се препознајемо као Христови, као што је и Христос дошао да буде препознат као наш. Зато је Бог и постао Човек, један од нâс, да та близина буде очигледна, неупитна, конкретна, опипљива, заиста породична, толико да и данас једемо за истом Трпезом.

Понављам често добрим мојим ђацима: не бојте се, верујте, само верујте, и кретаћете се ка Добру; неће вам бити тешко чак и када вам буде тешко, јер биће вам далеко теже и страшније да станете. Жива вера не може да стоји и битише, она мора да живи, ствара, надахњује, зато што је Сâм Свети Дух покреће. Направи један корак према Богу, а Он ће према теби десет. Ако и посрнеш или паднеш, Његова је рука увек испружена, само направи онај најмањи, вољни напор, некада веома болан али толико неопходан, само пружи своју руку и подигни поглед и срце ка Горе.

Вера, то је постојана, трајућа и топла сарадња између Бога и човека. Свако наше добро и искрено пријатељство, родитељство, синовство и брак, то су све слике односа Бога и човека.

Чврсто веровати не значи да ћемо увек живети лагодно. Али значи да ћемо увек живети смислено, постојано, значи да и у овом животу почињемо да живимо вечно. Вера проширује видик, продубљује живот, даје нов квалитет свему, кроз њу нам Свети Дух даје непресушни „погон“ да се крећемо ка Царству небеском, да већ сада и овде кушамо његове плодове. Вера је наш покрет којим отварамо врата радости и утехе, и неуморни покушаји да друге тешимо и радујемо.

И како је тужно и трагично ако је сводимо на спољашњи облик! Многи мисле да вера подразумева кретање од овог до оног правила, као да Бог жели некакав бирократски или фирмски однос са нама! Она је више скакање „школице“ док држиш Бога за руку. Ти си дете, а Он је Отац. Ту су ти и браћа и сестре које волиш и поносиш се како се лепо играју и помажеш им. И јасно, постоје правила по којима се „школица“ скаче, али правила нису суштина. Важно је да се трудиш и да држиш Оца за руку. Да Му пружиш руке када паднеш и огулиш колена. Да Му се на рамену зацениш од плача док те љуби у рану, да прође. И онда храбро, опет. Уживајући у игри. Радујући јој се.

Јер знаш, имаш доброг Оца Који ће увек бити ту.

Марко Радаковић

Слични текстови Како живимо по вери