Човек оболи ако се претвара. Био, прошао.
Буди свој и буди Христов.
Није довољно да си само свој, а да ниси Христов, јер можда си будала. Залуд ти ако си сасвим свој, а будала. Опет ћеш надрљати, могуће и оболети на друге начине.
Није могуће да будеш Христов, а да не будеш свој. Бог те је створио јединственог, непоновљивог, са тачно одређеним даровима, као да је користио микронски тачну вагицу да будеш баш оно што је потребно да будеш и себи, и другима, и свету и пред Њим. То се некада може чинити и немогућим, па и апсурдним, јер рађају се људи и са болестима, и са недостацима, и није то Божија воља, но и у Свом допуштењу Он човека и таквог воли, даје му живот, смешта га на таблу и додељује улогу у игри.
Бог ти је, дакле, дао такву, непоновљиву личност, но осим Његових дарова, ту су и наше слабости, које нису од Њега.
И некада је тешко разлучити шта је дар, а шта је слабост.
Мене су, рецимо, силнички убеђивали да је моја највећа слабост што се сувише лако питам и сувише тешко ћутим. И даље то чине.
Испоставило се да је то, врло могуће, мој највећи дар. Да се нисам толико питао, не бих толико трагао. Да сам ћутао, не би други схватили како нису сами у својим потрагама, трзањима, искушењима а и радостима. Некада је сасвим довољно једноставно запажање: „Гле, Бог!“, да други човек инстинктивно, природно, ка Њему срце упре, јер свима је потребан.
Немојмо се претварати. Никога не можемо заиста преварити. Ни друге људе, ни Бога, ни себе саме. Можда можемо извући неку привремену корист, можда и славу, можда и кратко заварамо многе, можда привремено кушамо неку светску идеју среће. Но скупа је и прескупа то цена.
Плашимо се сувише људске осуде, па се мало „наместимо“.
Изеш живот ако ти је он цео један дугачки селфи са филтерима.
Нема живот филтере. Живот је прљав, трагичан, ружан, скандалозан, бизаран, напет, несавршен. Али је исто тако и чист, радостан, прелеп, надахњујућ, спокојан, и опет несавршен.
Прихватимо већ једном несавршеност. Тек онда можемо стремити савршености, јер заиста схватиш да је само Бог савршен.
Ја никада нећу бити савршен. Али Бог ме може таквим учинити, ако Му приђем. „Што је људима немогуће, Богу је могуће“, рекао је Христос.
Прихватање несавршености не значи да, ето, прихватамо да смо грешни и ништа не можемо против тога.
Грешан сам и прихватам да сам грешан, и борим се да будем бољи, Бог ће помоћи и дати.
И некада је тешко разлучити шта је грех, а шта нешто друго.
Једни су окорели у неки нездрав формализам, у неку параноју од греха, има их који све људе гурају у пуританске кутије на које лепе налепнице и шаљу препоручено у пакао, не питајући ни за шта, не знајући да није то њихов посао али да ће итекако платити ту поштарину.
А други су одлутали у неки сувише лежеран однос према својим одговорностима, ето, Бог ме воли, па могу да грешим, опростиће ми, дивљају као размажена деца не поштујући Очев ауторитет, не знајући да Небески Отац васпита онако како васпитати увек треба: строго и с љубављу. И нек се моле да на време схвате и усвоје Његове лекције, јер у Његовом дому нема места за незахвалне синове и формалне вернике.
Вера је живљење као да је Бог ту, уз тебе.
Све остало је, ето, неко уверење или претпоставка. Много је више агностикâ, држитељâ обичајâ или пак религиозних формалистâ него истинских верникâ.
Човек мора да буде свој и Христов, како у цркви, тако и у дому, тако и на послу, тако и на улици, пред комшијом, странцем или родитељем. Разумљиво је да се начини разликују, али маске не смеју да постоје.
А тек ово што многи не умеју да разлуче!
Убеђују себе да мењају начине али да, јелте, не стављају маске.
Ниједан лицемер није са мном отворено о овом причао јер лицемери, чини ми се, ни сам ким ни не причају заиста отворено, што је пакао своје врсте који не бих ником пожелео.
Дај ми, Боже, све да изгубим, али да задржим бар једног искреног пријатеља! А и да тих немам међу људима, имаћу га у Теби.
Дај ми, да задржим ону исконску и непоновљиву лепоту коју си ми дао, као што си дао сваком човеку, дај ми да увек будем и свој и Твој, без обзира на околности, и да Те волим у сваком човеку који си извео пред мој пут, и да њега волим у љубави која ме узноси к Теби.
Дај ми да будем занесен и инспирисан разноликошћу, богатством и, пред светом, луцидношћу и особењаштвом сваке особе. Нек ми буду дивни и уникатни каменчићи у мозаику мог искуства.
Човек оболи ако се претвара.
Буди свој и буди Христов.
Марко Радаковић
Slični tekstovi ovde
Коментари