„...јер не гледам на шта човек гледа: човек гледа што је на очима, а Господ гледа на срце.“ (1.Сам. 16, 7)
Данашњи молитвени помен Свете Ксеније Петроградске је добар подсетник да не судимо олако о човеку и његовом месту пред Господом. То се не односи само на њихов изглед или необично понашање, некада Бог пронађе начин да и оне грешне приведе Себи, јер им познаје срце и опрашта странпутице. Јер ко има и пројави велику љубав, и велики грехови му се опраштају (Лука 7, 47).Кроз цело Свето Писмо имамо примере Божијих изборâ који се чине да су у супротности са људским идејама и претпоставкама. Горњи стих указује да је изабрао Давида за цара иако су његова браћа деловала способније и искусније да буду ратници и вође. Да не спомињемо читав низ библијских личности који, по људским стандардима и правилима, не би деловало или чак (нама) не би имало смисла да имају Бога за пријатеља и да чине Његово.„Не судите по изгледу, него праведан суд судите“ (Јн. 7, 24), говори Син Божији.
Ваљда је и Он Сâм решио да нас утврди у сумњи у наше лакомислене судове, да бисмо исте радије препустили Богу. Зато се родио као незнатан, сиромашан, родио се као бескућник, ускоро постаје избеглица, потом дрводеља и то у месту које је сматрано стаништем лоших и недостојних људи (Михеј 5, 2; Јн. 1, 46). Одмах по почетку проповеди добија критике јер се дружи са људима на лошем гласу, порезницима и проституткама, но Он одговара: „Не требају здрави лекара, но болесни.“ (Мт. 9, 12) Дугачак би био ово текст кад бисмо се осврнули коме је све Христос прилазио, а да их је друштво одбацило. При том није дозвољавао да Га свештеници, познаваоци Торе и остали одврате од такве љубави, само зато што су они сувише хладно доживљавали Божију реч дату у Старом Завету, смештајући је у неке своје кутије, нека нова правила, трудећи се, у ствари, да божанско прилагоде своме, борећи се да замењују божански ауторитет својим ауторитетом, док упоредо свима (па и себи) представљају да Богу верно служе.Много је разлога зашто су Христа разапели, но један од важнијих је тај зато што је био другачији од њих, и уводио је у свет нешто другачије, ново. Говорио је, делао, надахњивао на другачији начин и то оне које (сматрали су) није било потребе тешити и инспирисати, али многи су то препознавали и уз Њега пристајали. Његовим доласком, у ствари, долази Царство Божије.Многе особе, мада биле сасвим убеђене да служе Богу, ипак више воле социјалну стабилност, утешнија им је вечита, мада привидна неузнемиреност и статичност земаљског царства. Од Лота који је радије живео у Содому него ишао са Аврамом на неизвесно ходочашће, преко првосвештеника Ане и Кајафе који размишљају политички док предају Христа на Крст, до свега онога чиме смо ми окружени.Више је хришћана обузетих правилима, но препуштених Богу.
Више нâс гледа у тањир, него у очи гладноме. Више нâс цитира теологију, него што грли уплакане.
Кад човек осети Љубав, ону исконску, изворну, логосну, кад оствари тај благи додир са Богом, он често увиди апсурде овог света. Не негира овај свет, јер Бог га је створио, и свет ће, без сумње бити преображен. Хришћанин воли овај свет, али гнуша се обезбоженог света – постоји разлика. Свет без Бога је као нашминкан леш, и стравична је то представа када се сви претварају да је жив, и да ти може толико тога пружити, и зову те да му служиш, али ти знаш – то је мртва ствар. И не поредим са нашим покојницима, не, јер њихова тела могу бити света, могу се назвати моштима. Не. То је као стрвина непознате звери коју једу црви. И кажу ти – целивај га, поклони му се, узми из његове утробе којег црва и нахрани се, једи од његовог распадајућег меса.Господе драги! Зар су људи толико обневидели? Зар су им чула душе толико отупела? И срце толико успорило ритам – живе ли људи заиста, слободују ли? Или им је наместо душе ту новчаник? А наместо Царства небеског, непрегледног, дариваног, живоносног, зар је у њима вечито гладни, похотни и похлепни пакао, који их је изнутра поробио толико да им је срце огнојило у ланце?И кад помислим на те поробљене, о, како разумем мајчицу Ксенију, која је добровољно осиромашила и учинила се таквима обневиделом, мада је све кристално јасно видела и знала. Муж којег је волела, који је, вероватно, носио неки страшан грех, умро је непокајан, и она у љубави тугује и моли се, и креће се и чини. Многи од нас немају велику љубав да би нам се велики грехови опростили, но, ето, ту су Свети, ту су јуродиви, пред светом луди од те љубави, који ће волети и молити до оног што свет назива апсурдом. Али обезбожен свет јесте апсурд, мртва лутка коју покрећу наше пролазне идеје, тако да је велика похвала ако те такав свет прогласи лудаком.
Можда мало тешка запажања, написана у тренутном надахнућу, но верујем да ће многи схватити. Још једном, срећан празник и честитам свима онима који су своју необичност, можда и изопштеност, препознали као Божији дар и такву је задржали и умножили.
Душан Петровић
Шалим се, Марко Радаковић
слика Александр Петров
На исту тему: овде
Коментари