Било је раније много више аутентичних, само својих личности.
Један од њих је и мој комшија Цира.
Звао сам га увек „стари Цира“ јер је један од мојих најбољих пријатеља наследио тај надимак.
То је био човек природно дубоког гласа, а мршавог стаса.
Често би ми се јављао, као младићу: „Ђе си, људино, ка' што сам и сâм!“
Мени је то било веома симпатично и навикнут на такав поздрав, ја се њему први јавим: „Ђе си, људино, ка' што сам и сâм!“
И он је одговорио невероватно радосно, возећи оно своје старо, швапско бицикло са шкрипавим точком, детиње радосно се одушевио што сам запамтио тај његов поздрав и једнако истом топлином га послао назад њему.
Сваки наредни пут бисмо се здравили тако што би он рекао: „Ђе си људино...“, а ја бих отпоздрављао: „...к'а што сам и сâм!“ Или обратно.
Имао је стари Цира својих недостатака, а ко их од нас нема? Кажу људи, пусти, има иза себе трагедију. А ја сам научио да трагедија никада, ама баш никада, не седа позади у приредби живота, већ заузима прва места, заузима их дрско као да је какав почасни гост иако је нико није звао. И онда нико иза ње не види шта се дешава, јер је висока. Не виде ни најближи, ни породица, засела је, тешко ју је склонити, као да је какав председник, не намерава да оде.
А имао је наш Цира добру и топлу душу. Засмејавао нас је, увек је засмејавао, успешно, имао је анегдоту и пошалицу, невину лаж и доскочицу, морао је да буде светла нијанса животу, кријући шта га трује изнутра. Шеретски, боемски, мангупски, људски, тако је причао и тако је делао.
Скупило се моје друштво и запевало се код њега у дому. Каже стари Цира: „Дошло девојче у комшилук, а нико од вас не сме да се жени, их какви сте.“ Ја, увек кочоперан и пркосан, иступим: „Идем ја!“
Ту се тада појавила девојка са којом сам већ имао неку причу о којој не бих сад, но се после кратког разговора вратим с домаћином назад.
„Поп паде!“, разочарано он уздахну и све онако зналачки искарикира, а моје друштво једва дочека. И то је остала поштапалица за сваки мој неуспех, стваран или карикиран, до дана данашњег, а прошло је 20 година – „Поп паде“. Култни моменат у животу нас десет момака.
Дошло ми, напослетку, жао што га нисам обишао у најтежим тренуцима. Био ми је пријатељ, колико су сви родитељи наших пријатељâ на извесни начин и наши пријатељи. Јер поштујеш што су родили и обликовали људе који ће те пратити до смрти, као што ћеш и ти њих, макар не били њихове верне копије, макар имали своје значајне разлике, њихови су, и ти ћеш то увек поштовати. А још ако и и невезано оствариш својеврсно пријатељство са њима, волиш те људе. Са старијим људима исто постоје пријатељства, мада их најчешће тако и не сагледавамо, но насмејали су те, утешили, окрепили, осоколили, поделили искуства од којих можеш и научити, и најчешће, у тим неким шалама, доскочицама, ма колико деловала суптилно, непримећено, ти си се из душе радовао том човеку и он се радовао теби.
И ја сам се увек, без изузетка, радовао кад видим старог Циру. Имао је своје мане, Бог зна, али тај исти Бог зна и који је терет дуго носио. Био је бећар и био је пре тога и у томе људина. У мом срцу то ће увек остати. Остало могу бити многима тешке или црне нијансе, али су само нијансе. Срце му је за живота куцало где треба да куца и онолико топло колико је могуће да топло куца – и мени и многим другима ће увек то бити најважније. Био је и остао човек, мој комшија, породични пријатељ и отац мог пријатеља.
Збогом, људино, ка' што сам и сâм. Недостајаћеш али се видимо једног дана.
Коментари