Увек, но нарочито у време великих празника, Црква се сећа свих, прилази свима и моли се за све. Тако смо јутрос отишли у казнено поправни завод да служимо Литургију.
Христос говори: „У тамници бејах и дођосте ми“ (Мт. 25, 36) „Заиста вам кажем: кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте.“ (Мт. 25, 40) Апостол Павле нас позива: „Сећајте се сужања као да сте с њима оковани“ (Јевр. 13, 3).
Већ на почетку, одмах после необично срдачних поздрава, затвореници почеше да нам се захваљују што смо уопште дошли. Свештеник ће једнако срдачно: „Па хвала вама што сте дошли, не можемо служити Литургију без вâс, сви је заједно служимо.“ Један од њих је био нарочито жељан богослужења, био је скоро детиње усхићен и помагао ми је при одговарању на јектеније. У молитвама, чуло се, поред осталог и „Помени, Господе, оне који плове, путнике, болеснике, страдалнике, заробљенике и спасење њихово.“
Свештеник је одржао беседу у којој је пастирски топло указао на значај Божића и усмерио на значај слободе у Христу, која је једина заиста трајна и постојана слобода, иако свака лишеност слободе боли. Рекао је он то вештије но што умем препричати, истичући: "Можда се чини, да ми не можемо много помоћи, али можемо саучествовати у вашој невољи, можемо се молити Богу са вама и за вас." Неколико људи је пустило сузу, нарочито када је поменуо да Бог никада не одлази од човека. Макар човек био грешан, Бог га увек чека и увек се ка Њему креће. „Јер Бог чује убоге, и сужања својих не оглуша се.” (Пс. 69, 33) И то су биле тешке сузе, скоро да си у ваздуху могао да осетиш покајање, напор борбе са самим собом, огромну једну жеђ за Богом Љубави и радост што им такав Бог прилази и одговара.
Завршила се Литургија, но људи су остали, нудили помоћ при паковању, причали о овоме или ономе, о плановима да крсте децу када изађу, молили да им се донесе молитвеник... И извињавали се што морају да иду, имају обавезе и дужности. Просто невероватно колико је Бог жељан и потребан у затвору.
Псалам 107, 10-14 лепо описује: „Седеше у тами и у сену смртном, оковани у тугу и у гвожђе јер не слушаше речи Божијих, и не марише за вољу Вишњег. Он поништи срце њихово страдањем; спотакоше се, и не беше кога да помогне. Али завикаше ка Господу у тузи својој, и избави их из невоље њихове; изведе их из таме и сена смртног, и раскиде окове њихове.“ И тако даље.
Пророк Исаија предвиђа долазак Христа, Који вели: „посла ме да завијем рањене у срцу, да огласим заробљенима слободу и сужњима да ће им се отворити тамница.“ (Иса. 61, 1). Христос је дошао да „отвори очи слепима, да изведе сужње из затвора и из тамнице који седе у тами“ (Иса. 42, 7)
Много је људи који су тек након губитка физичке
слободе схватили да често робују греху. И онда се ка Богу крећу, схватајући значај
истинске слободе, дариване у Христу. Нико није изван љубави Христове. Ма колико
човек грешан био, може се покајати, променити и жив бити. „Заиста, заиста вам кажем
да сваки који чини грех роб је греху. А роб не остаје у кући вавек, син остаје
вавек. Ако вас, дакле, Син ослободи, заиста ћете бити слободни.“ (Јн. 8, 34-36)
Верујем да многи који ово читају имају неког свог драгог у затвору. Молитву нека не изостављају и нека не сматрају затворску казну нечим што је, само по себи, зло. Некада то заиста може учинити да се човек ослободи унутрашњих окова. Некада, истина, и не може – зависи и од човека и од околности. Зато је молитва веома важна. Посебна су тема они који су невини лишени физичке слободе, јер и то се дешава, будући да не живимо у савршеном друштву. То је и Сам Христос проживео, као и апостоли и многи свети кроз историју. Одвојена тема, но нипошто не смемо губити ни веру, ни наду, ни љубав.
И напослетку – ценимо слободу. Пре сваке, ценимо слободу коју нам је Христос даривао. То је слобода од греха, смрти и ђавола, па и од смрти. Истина, сви грешимо и сви се добровољно подјармимо греху, више или мање. Но ниједан обични грешни човек није могао да плати цену толико велике слободе, само Христос. И сад смо у Њему слободни да одемо од греха, да идемо ка љубави, ка људима које волимо. Слободни смо од страха, слободни од казне, слободни у животу који нам је Бог дао. Све што је потребно јесте да волимо, чисто, детиње, полетно, да у Бога храбро верујемо и Његовом Царству се надамо.
„Стојте, дакле, у слободи којом нас Христос ослободи, и не дајте се опет у јарам ропства ухватити.” (Гал. 5, 1) „Слободни, а не као они који користе слободу за прикривање злобе, него као слуге Божије.“ (1.Пт. 2, 16) „И познаћете истину, и истина ће вас ослободити.“ (Јн. 8, 32)
Марко Радаковић
Коментари