Рекао сам себи да ћу ћутати али опет говорим, не из злобе и осуде, но из бола и туге.
Храст вином преливају и уредно на друштвеним мрежама документују сечу истог - људи који су до времена служења Литургије већ пијани.
За Часни Крст пливају они који мимо дана свог Крштења ретко када улазе у цркву, који на веронауку нису никад ни ишли, и ово, без сумње успешно спортско достигнуће, аргументују као доказ своје вере и Србства.
Неки трећи славе крсну славу без одласка у цркву, без молитве свештеника, па ни породичне молитве, а поштовање поста да не спомињемо. О познавању личности и дела оног који им је патрон да не причамо.
И тако даље.
Ако бисмо свели, људе баш брига Ко је Бог, Какав је Бог, колико их воли. Не препознају истински колико им даје и често не хрле да дају себе. Цркву виде у призми скоро вековне пропаганде у различитим облицима. Величају прошле Светитеље које су пљували њихови преци док они данас пљују садашње. Доказују своју веру формом, дају се испразном и пролазно их једе, срце им остаје шупље и тврдо као љуска ораха чији су плод изјели мрави. Све толико звечи, шупље одзвања у језивом одјеку који се чини да нема краја.
Но има у свему томе и оних који имају плода, који су укорењени чврсто и дубоко, напајају се Водом Живом, храњени добром сољу и дају добар плод.
Пливали за крст или не, ишли по бадњак или не, пред Богом стоје и у Њему се крећу, не одзвањају него постојано сведоче, Христос је њихов пут, Црква је њихова мати, они светле и дају, дају, дају, сијајући кроз еоне јер Бог сија кроз њих.
И ето, та вечита Божија деца, ти вечити зраци Његове љубави, чине да ови мишићави са тетоважама, секирама, гласним песмама и филтрираним сликама делују маљушно, тужно и некако бизарно.
То, јасно, не морају бити антиподи, јер има и тетовираних и мишићавих који су Божија деца, но тада, као деца, знају Ко им је Отац и куда да љубав и енергију и радост усмере.
Ето. Могао сам да ћутим. Али не могу, што из бола и туге, то и зато јер је потребно рећи шта је стварна радост. Жив сам, снажан, пред многим шансама, и Бог ме је довео до овог часа, пред ове људе, пред Њега Самог. И толико је много сусрета пред нама, толико разноликости, богатства, осмеха и суза, толико је живота, Господе, толико је живота!! Толико пун живот може бити и у Христу толико потпун, неограничен! Сви ти обичаји могу да буду диван одраз тога, но не сводимо их на своје рибетине, печења, храстове и ватре.
Нека обичаја као топлих подсетника али никад као испуњења.
Испуњење је само у Васкрслом Христу. Увек било и биће. И дубоко, без трунке надмености, но у братском жаљењу, тугујем и молим се за оне који толику радост нису искусили. Јер нема ничег слађег, нити ће икада бити, од радости у Васкрслом Христу.
Срећни нам празници, Христос је међу нама.
Марко Радаковић
Запратите Инстаграм
Коментари