Слободан сам да копирам део текста који је написао један мој бивши ђак, Филип. Његова генерација је била трећи или четврти разред кад сам тек почео да радим у средњој школи.
"Седим на клупи у школи; ислушкујем почетак часа.
У ходнику галама, а ја у мислима Православног катихизиса.
Имао сам професора које често дође и пре звона, макар да припреми скаламерију за презентацију.
Када смо се сви скупили пре сâмог почетка увек смо се прекрстили и очитали молитву.
Некако ми делује да смо најмање учили о хришћанству, а највише како опстати као човек и о љубави, те нас је молитва на почетку ујединила да сви будемо смирени и да са апсолутном дозом слободе постављамо питања, причамо и будемо опуштени. Јер је професор тај који је изговорио речи “Христос је међу нама” и ми ђаци смо то осетили, колико год неко негирао, али предмет који се не оцењује и предмет који нам нуди спознају живота заиста је обогаћен благословом.“
Често ме људи питају како да мисионаре међу својима, јер заиста сваки хришћанин има одређену дозу одговорности да мисионари. Но то не иде у смеру куд мислимо. Христос је рекао да будемо со земљи и светлост свету. То не значи да би требало да „вучемо за рукав“ људе у цркву. Али морамо имати топлине, људскости, смирења (море смирења!) и поверења у Бога. Изнад свега љубави. То се односи чак и на породицу, уколико је неки члан млак или неверујући. Дај пример, пројави веру, ненаметљиво, спонтано, и моли се за њих.
Ако бих правио неку статистику, колико мојих бивших или садашњих ђака су постали ревносни хришћани, и ако бих то гледао по њиховим доласцима у цркву, могао бих пасти у очај.
Но, прво је, и основно – ја сам незнатан. Писао сам о томе недавно. Људи препознају или не препознају Божији призив. Мораш имати поверења у Бога да ће пронаћи начин да до људи допре. И мораш их чувати у молитвама.
Друго је – Цркву не чине бројке но личности. Свака је личност боголика, и радујем се кад посејано семе расте и даје добар плод – не због мене, но због Духа Светог који чини да све расте, множи се, и прелива чашу. То су моји ученици, садашњи или бивши, но пре тога су (попут мене) ученици Христови. И ако видим једног Дамјана који је редован на богослужењу или Анђелу која сваке недеље доводи сина да се причести, или ако је Драган кум храмовне славе или многи други се јаве и попију са мном кафу, тргајући кроз живот и вапијући за Богом – ја се радујем. Један човек је разлог за радовање.
Када смо то заборавили?
Једна особа која Христу прилази је велика радост.
И једна особа коју волите је довољан разлог за радовање.
Нарочито са матурантима средњих школа, чини се да чешће на часовима причамо о животу него о хришћанству. Причамо о животу у Христу и то је и даље успешан час. Чак и успешнији од класичног лекцијског предавања! Они то можда не чују, не примете, јер заиста не постоји некаква „индоктринација“ на часовима веронауке. Њима звучи да причамо о пријатељству, љубави, породици; причамо о пороцима, слабостима, страховима; причамо о притисцима света, медија и друштва – али напослетку увек се разговор заврши са Христом Који је победио свет и у Којем јесте живот. Мени је срце пуно, ако дођем на час са спремљеном лекцијом, припремљеном по свим параметрима како би она требало да изгледа, и ђаци кажу: „Хајде да причамо, професоре“. И већ имају тему, неку своју младалачку несигурност, врло често и велики бунт, па и растуженост и страх. Једни се отварају, други и не толико, но мораш разумети и другачија срцâ.
Тако и сви ми, ако имамо некога драгог ко још није црквен, само полако. Само благо, топло, а кад смо строги нека буде сасвим јасно да је и то у љубави. Ако неко не постане ни хришћанин, ни црквен, ми смо свакако призвани да га волимо. Молитву за њих не изостављамо. Будимо деца Небесног Оца који чини да киша пада и верујућима и неверујућима, и добрима и злима. То није увек лако, но то је оно на што нас Христов позив обавезује.
Марко Радаковић
Коментари