Хришћани морају да имају храбрости да се суоче са својом најмрачнијом могућом страном. Онај који каже да ту страну нема и да је никад није имао, заварава себе и друге. Кад те обасја Светлост Христова итекако видиш своју мрачну страну, али не очајаваш над њом, не презиреш себе, не трнеш у хладноћи, већ се ка Светлости крећеш, ка Жару идеш и сâм постајеш врео – не због себе, но због Христа Који те греје и обасјава и подиже из мртвих.
Сувише сводимо своје борбе сувише на формализам. „Суздржавам се од лоших помисли.“ Шта то уопште значи? То је, попут оне приче из Старечника, као да ћебетом покушаваш да спречиш ветар да дува. Помислио си нешто лоше о некоме другоме, о себи, о Богу, о животу? Јасно, можеш да игноришеш и не допустиш злу да те надвлада, знајући да си ка Добру усмерен. Заиста, ако смо у Светлу, тама некако спонтано нестане, она нема превласт ако смо у Ономе Који светли у тами, и тама Га не обузе (Јн.1). Али некада је на путу до Светла неопходно проћи кроз најтамније пећине.
Некада мисли и грехови који од њих полазе неће сами од себе престати ако, ето, стражаримо. Суочимо се са тиме, задубимо се у своју таму. Кад се суочимо са претњом побеђујемо страх и то зовемо храброст. Кад се суочимо са симптомима побеђујемо болест и то називамо исцељење. Кад се суочимо са обоје Бог помаже да победимо грех и то називамо покајање. Зашто сам то помислио? Зашто сам то урадио? Шта је иза тога? Шта је у сржи тога? Зар сам уплашен - идем да се суочим са страхом! Размажен и лењ - хрлим ка дисциплини и раду! Горд - служићу наизглед најмањем! И у том човековим суочавању са самим собом извире најискреније покајање – преумљење, суштинска промена. За то су неопходни и добри свештеници који усмеравају (неко вели – духовници). Некада и стручна психолошка помоћ добро дође. Пре свега је потребна чврста вера, огромно стрпљење, дисциплина, труд, надасве љубав – љубав према животу као дару, љубав према Богу, према људима, а и према себи. Много говоримо о томе колико је стрпљења и смирења потребно кад се сусретнемо са туђим греховима и падовима, но потребно је стрпљење и смирење и кад желимо свој грех да победимо и научимо да ходамо право. То не значи да смо ми благи према себи! Нема сумње, према свом греху човек мора бити највише строг и дисциплинован. Али многи су у недостатку стрпљења и смирења одустајали од себе, а самим тим, одустајали и од Бога, јер Му не верују да је ту и да може или хоће да помогне.
У Бога сумњаш да ли хоће да ти помогне! Па како, Твог Лепог, Доброг Бога, тако да видиш!? Тежину сваке твоје сузе Он зна, облик сваке твоје крвне ћелије, мирис твоје душе, сваки твој жал и грч, потребу и ужас, држи те у оку од кад си у мајци зачет(а), и Он да не мари за тебе? И Он да не може или не жели да ти удахне снаге у груди? Па ти би, тако слаб, непознатом дављенику дао свој дах, а Он Који те познаје и воли, толико Силан и Бесмртан, да ти не пружи полет и помоћ?
Ко зна где би био Јуда да је то имао, да је, попут Петра сачекао недељно јутро и наставио стрпљиво да се бори против себе и поузда се у Божију љубав!
Наш је живот стално ишчекивање Осмог дана, загледање у Васкрс, трчање на Христов празан гроб, радовање када се чини да радости нема никуд ...
Но ми знамо да патња има крај, а Божија љубав нема; смрт има крај, живот у Богу краја нема. И, можда иронично, али ако вам се чини да сте слаби и немате више куд, и немате више шта, знате ли како Бог најбоље лечи? Где се проналази снага? Тако што се окренеш ка другоме човеку и дајеш му оно мало себе што имаш. Тиме не губиш себе, но узрасташ и јачаш. Људи су често удовице које дају последњу лепту, но Бог је препозна као највећу. Мало имам, Боже, но и то мало дајем у љубави. Саслушаћу, учинићу, утешићу, уредићу, почупаћу травчицу иза цигле ако је то све за што имам снаге, али бићу ту. Тако је у љубави, што је више дајеш више је имаш, више имаш и себе.
Човек јесте љубав.
Тако би бар требало да буде, тако је Бог замислио, по Његовом смо лику створени, а Он је Љубав.
Џаба све ако човек изгуби свест да се он остварује као љубав. Пусти каријеру, идеју, новац, успех, лепоту, све то може и не мора да буде, али љубав мораш да будеш. А ако у томе посустанеш, лако је томе се вратити, само се не држи грчевито за себе, своје идеје, емоције, жеље, не обоготворавај то све. Пусти и видећеш колико ће у заједници са Христом све то добити нову пуноћу и смисао. То ћеш и даље бити ти, и даље ћеш и желети и хтети и осећати и осмишљавати, трагати и борити, но живеће Христос у теби, страха више неће бити, само непрегледна слобода и истина.
Не одустајмо од себе, никада. Не будимо благи према својим слабостима, али немојмо омрзнути себе без поуздања у Божију љубав и силу коју у Њему можемо имати. А можемо имати толико тога, у изобиљу! И клицаћемо: чаша се моја прелила (псалам 23).
Христос је међу нама!
(Марко Радаковић Фотографија: Miljan Miletic, линк до његовог профила овде )
Коментари