Мало о људима које узимамо здраво за готово сматрајући их – снажнима.
Постоје људи које сматрамо снажнима јер су се у неким датим околностима показали као снажнији од нас. Чини се да имају трезвен и реалан приказ стварности, пружили су нам савете који су користили, те им, често спонтано, доделимо улоге учитељâ, старије браће, неки би рекли и алфи – они су вође, иако се и не постављају тако. Само чине све што могу да помогну другима. И као у сваком чопору, јединке очекују да вође буду јаке, на другачије не пристају.
Људи заборављају или игноришу: ако је неко „испливао“ као емпатичан, способан, добар и снажан, не значи самим тим да је имун на све што човек доживљава. Он је само пронашао начин да се боље носи са свим тим – али и његови „механизми“ се умарају, нарочито ако је узео на себе много.
Друштво ће лакше опростити ономе који је одвајкада слаб, него ономе ко је снажан и потом се умори и ослаби.
Познајем људе који су толико помагали, чинили, тешили, крепили, били људи-стене, но су се уверили колико су их многи само искориштавали и узимали здраво за готово. Нису пожалили због своје доброте, јер неумитно је да ћеш, кад некога заволиш, чинити њега већим но што заиста јесте, и улагати у њега велике наде иако се оне не обистиниле. То љубав чини, улепшава и увећава људе, јер их видимо боголикима и „заљубимо“ се у њихову боголикост. До њих је ако ту боголикост одбаце, но ми због указане љубави нећемо жалити. Чинили смо Божије. И, боголики, нећемо ни своју љубав наметати икоме, склонићемо се.
Но они „јаки“, наша „старија браћа“ или „старије сестре“, па и родитељи, рекли бисмо - заштитиници наши, нису они без мане. Нису они без слабости, још мање без туге и неодлучности.
Не заборавимо оне које сматрамо јакима. Постоје молитве за наше духовнике, молимо се за свештенство, ђаконство и сав клир, за родитеље и ближње. Не заборавимо да истински причамо са њима, а не само да њихове недаће доживимо у оној себичној призми размишљања: „јаки су они, избориће се они сами“.
Ко смо ми да једне сматрамо снажнијима, а друге слабијима? Ко смо ми да и себе сматрамо снажнијима или слабијима? Можда смо снажнији него што смо себе убедили, а можда и слабији?
Снажни људи су, по правилу, веома усамљени. Некада је то зато што нико не може с њима да носи исти крст, некада је то зато што се, људи, просто, уплаше и одбију да га носе, иако би и могли.
Снажним људима је само Свети Дух постојана утеха, баш зато што себе не сматрају снажнима ни богатима даровима. Они су сиромашни духом и вазда се осећају сиромашнима духом јер стреме ка Богатству духовном. Зато је уз њихову силу увек испреплетана слабост, и њихова је невероватно полетна радост увек прожета дубоком тугом - која узме маха кад су сами.
Зато вас молим, немојте прилазити својим духовницима или вођама и саветницима као да су привилеговани у односу на вас, јер нису. Све што ви осетите, и они осећају – ако нису осетили кроз свој живот, осетиће због вас. Препустиће се, попут Христа, тој "кенози", неће згрешити са вама али ће „сићи“ са вама у ваш грех, слабост или невољу да би вас разумели и утешили, да би се са вама молили и били вам утеха, помоћ и једнаки вама.
То је све терет. То све оставља ожиљке, дубоке ожиљке. То све отежава крст и људи немају појма колико он може отежати.
Тачно је да људи добију ове или оне дарове по Божијој вољи, но до људи је шта ће са даровима чинити. Тако да немојмо, молим вас, иједног човека сматрати унапред одређеним за снагу и победу. Свако је спасење сарадња и љубав између Бога и човека, те је за сваки људски напредак потребно и много човековог труда и много Божије љубави и дара. А човек, човек се умара, слаби, трза се, тражи се, губи себе, проналази Бога па и себе... Зато, немојмо идеализовати људе, јер је сваки од њих сличан нама. И немојмо узимати здраво за готово њихову снагу, себично грабећи од ње а не пружајући ништа заузврат.
За сваку пружену утеху дужни смо бар десет утеха пружити.
За сваку помоћ у немоћи дужни смо бар десет пута помоћи.
И то не увек истима који су нас утешили или помогли, али, за име Бога милога, немојмо сматрати да снажни људи не плачу и да им нису потребни пријатељи.
И до краја живота помињимо у молитвама своје духовнике или парохе. Тежак је то крст за носити.
(Марко Радаковић)
Коментари