Мати Црква, као богочовечански организам којем је Глава Сâм Христос, има призив да се моли, брине и стара за сву своју децу, те да их с љубављу приводи ка спасењу. Христос је рекао: „Пустите децу, и не браните им да долазе к мени, јер је таквих Царство небеско“ (Мт. 19, 14) Овај призив Црква живи и сведочи. Она одувек има свест и одговорност да приводи ка Христу, а ова свест и ова одговорност природно извиру из љубави према деци и младима, али и према Јеванђељу. Као што сваки добар родитељ током васпитања и старања за децу пажљиво мотри на њих, труди се да упозна средину у којој узрастају, разуме језик којим комуницирају, друге који на њих утичу – тим пре то чини и Мајка Црква. Њено старање не тиче се само овоземаљске добробити њене деце, већ стреми да их узведе у обећани Очев дом (Јов. 14, 2). Као чланови Цркве, били ми родитељи или не, призвани смо у заједнички труд за бољитак омладине, свако по својим могућностима и даровима.
Младост је доба у човековом животу кад се он физички, интелектуално, емоционално и духовно мења и сазрева. Тада он, на њему нов и другачији начин открива свет, Бога и себе самог. Рану младост можемо схватити као доба кад личност „учи да хода“ сасвим самостално кроз живот, и, као што је при својим првим детињим корацима човек некада падао, тако су и сада велике шансе за посртање. Ово је универзално правило за сваку епоху. Тако је и псалмопојац Давид, скоро пре три миленијума, молио: „Грехова младости моје и мојих преступа не помињи; по милости својој помени мене, ради доброте своје, Господе!“ (Псал. 25, 7). Свето Писмо, наравно, наводи и многе младе људе који су били необично зрели и способни, истрајавајући у верности Богу, попут праоца Јосифа, светог пророка Данила, светог Тимотеја Ефеског, итд.
Омладина Пољске Православне Цркве, извор: Orthodox Times
Најбоље примере опхођења према младима црпимо из Светог Писма и Светог Предања. Свети апостол Јован бодри и похваљује младе људе његовог доба: „Писах вам, младићи, јер сте јаки и реч Божија у вама пребива и победили сте нечастивога.“ (I Јов. 2, 13 -14). Свети апостол Павле пише младом Тимотеју: „Нико да не презире твоју младост, али буди образац вернима у речи, у живљењу, у љубави, у духу, у вери, у чистоти.“ (I Тим. 4, 12).
Радосна вест Цркве мора да сретне младе људе тамо где се они налазе. Потребно је да Црква има разумевања за њихове недоумице, трагања, слабости, страхове, искушења и да их ненаметљиво усмери ка Христу. За то је неопходно да Црква – првенствено њени клирици и вероучитељи, а потом и остали – доследно живе Јеванђеље, да би изградили поверење и остварили постојан однос са младим људима. Тај однос се не изграђује и не постоји само као друштвена појава, будући да почиње и траје у јеванђељској љубави, сходно Христовој првосвештеничкој молитви: „да љубав којом ме љубиш у њима буде, и ја у њима.“ ( Јов. 17, 17). Доследно се држећи свог спасоносног учења и службе, Црква је отворена за родитељски разговор и васпитавање младих. То би значило, на пример, да је добар учитељ вере спреман да смирено одговори и на, може бити, противеће ставове младих, не силећи њихову слободу, као и да прилагоди свој начин изражавања слушаоцима, по Павловом „свима сам био све, да како год неке спасем“ ( I Кор. 9, 22). Не смемо сметнути са ума да се ка спасењу не усмерава само речима, већ и ставом и опхођењем, врлинским животом уопште, како нам је и заповеђено: „Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега који је на небесима.“ (Мат. 5, 16)
Можда је сувишно напомињати али свакако ћемо то учинити: васпитач у свему томе мора да буде искрен и раније утврђен у истинама ка којима води друге. Црква никада није вршила некакав прозелитизам, но мисионарила; нису јој потребне бројке, но живе личности: ка другима прилази зато што их љуби. „И ми смо познали и поверовали љубав коју Бог има према нама. Бог је љубав, и који пребива у љубави, у Богу пребива и Бог у њему.“ (I Јов. 4, 16)
Све ово не би било могућно без благодати Божје која нам се дарива у богослужењу, превасходно у Светој Евхаристији. Све што је Христос чинио за време Свог овоземаљског делања, чини и даље Црква, као Његово Тело, као богочовечански организам.
„И који прими једно такво дете у име моје, мене прима. А који саблазни једнога од ових малих који верују у мене, боље би му било да се обеси камен воденички о врат његов, и да потоне у дубину морску.“ (Мат. 18, 5 -6). Ове Христове речи не односе се нужно само на најмлађу децу, но и на оне који од детета узрастају у зреле људе. Посредно се односи чак и на све оне који задрже детињу једноставност, простодушност и чистоту, а то смо призвани да сви чувамо и одржимо, будући да је Господ рекао: „Заиста вам кажем, ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство небеско.“ (Мат. 18, 3). Реч „саблазан“ може се превести и као: проузроковати нечији пад, подстаћи грех, привући или искушавати уживањем, допринети да се јави неповерење или напуштање онога којем је потребно веровати. Људи Цркве имају свест да њихово недолично понашање и удаљавање од Јеванђеља може повредити оне слабе у вери, нарочито некога „од малих“. Због тога је неопходно да живимо по Христовим заповестима али и да обратимо пажњу на сâм начин преношења спасоносних истинâ, познајући како физички тако духовних узраст оних којима прилазимо, да кога не бисмо повредили грубом речју или неког другог утврдили у слабости сувише благим приступом.
Сваки добар учитељ вере, било да је свештеник, вероучитељ или родитељ, не сме да заборави да се и сâм вери учи (Јевр. 5, 12 – 14). Вера је искуство живог односа са Богом и ближњима у Цркви. Учитељи Јеванђеља не смеју да забораве како плодотворан труд најпре зависи од благодати Пресветога Духа. „И реч моја и проповед моја не би у убедљивим речима људске мудрости, него у показивању Духа и силе. Да вера ваша не буде у мудрости људској него у сили Божијој... А нама Бог откри Духом својим; јер Дух све испитује, и дубине Божије.“ ( I Кор. 2, 4-5; 10). Призив Цркве је да у љубави прилазећи сваком човеку, а младима нарочито мајчински, призива ка Чаши Спасења. Будући да је Црква Тело Христово, заједничарењем стичемо „ум Христов“ ( I Кор. 2, 14).
Потребно је да сви учитељи вере остану скромни, увек имајући у виду да је Бог Онај који приводи к Себи. Верујемо да, ако је сваки човек створен по лику Божјем, сваки има снагу и достојанство да се ка Богу креће. Господ приводи сваку особу к Себи ако она то жели. Човек препозна Божији призив и одговори на њега - или не. Сви имају могућност, зрно богочежње, коју је, опет, посадио сâм Бог. Ми имамо одговорност да Радосну Вест другима преносимо и сведочимо, више делима, него речима. Не намећемо никоме веру и мотивисани смо чистом љубављу. Крајњи исход увек зависи од особе која препознаје Божји призив и од Њега, Који је чека. Зато не бисмо смели да се обесхрабримо уколико сав труд остане без плода, сећајући се и поуке коју је Христос изнео у причи о сејачу и семену (Мат. 13, 3-9). Из истих разлога не бисмо смели ни да се узносимо, као да смо ми сами нешто постигли и учинили. Препознајемо своје дарове и могућности и чинимо све да их множимо, уз молитву и светотајински живот, не тражећи ништа заузврат. То је наша одговорност. На крају нас Господ неће питати којим речима и методама смо проповедали ближњима Јеванђеље (иако је и то свакако важно), већ колико смо их искрено и силно љубили. Ако има љубави, увек се нађе начин.
Нема боље проповеди Јеванђеља од љубави у Христу.
Марко Радаковић
Коментари