Православно хришћанство, као живо, природно настављање на оне истине вере изнете од Самог Господа Исуса Христа, сматра да се богопознање остварује у Заједници (Цркви). Ту конкретно испуњавамо Господњи призив ка јединству са Богом Светом Тројицом: „Да сви буду једно, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду да свет верује да си ме ти послао.” (Јн. 17, 21). Света Литургија, као стално трајање Тајне Вечере и икона Царства небеског, остаје најсавршениији начин богопознања. Јер Бог, будући Личност, не познаје се као некакав објекат сазнања, већ се познаје кроз однос, кроз конкретно општење, дијалог, кушање. Ова је тема далеко опширнија и дубља него што ћемо је се овом приликом дотаћи. Изнећемо само обрисе дивне истине да нам се Господ у Евхаристији даје и да Га у њој познајемо.
Познање истине води у истинску слободу и вечни живот (Јн. 8, 32). У молитви трећег антифона Литургије Светог Јована Златоустог свештенослужитељ моли: „испуни на корист молбе слугу Твојих, дајући нам у садашњем веку познање истине Твоје, а у будућем дарујући нам живот вечни.“ Познање истине није нешто што долази искључиво нашим интелектуалним прегалаштвом, познање истине долази од Бога. Он нам дарује познање истине (као што нам је дао и саму могућност да размишљамо). Ово потврђује и молитва пред читање Светог Јеванђеља: „Запали у срцима нашим, човекољубиви владико, непролазну светлост Твога богопознања, и отвори очи ума нашег да бисмо разумели твоје еванђелске проповеди”. Богопознање је могуће јер се Он нама први открива, Он прво заволе нас (1.Јов.4,10).
Црква нас потом призива: „Премудрост, смерно стојмо, чујмо Свето Еванђеље.” Свети Герман Цариградски у својим тумачењима појашњава ове речи: „Узнесимо свој ум и дела са свега што је земаљско, па ћемо проникнути у божанска добра“. Свети Јован Златоусти каже да нас свештено читање уводи у Небески Јерусалим, те је преко потребна пажња („Пазимо!”). Пажња, трезвеност и будност су неопходни предуслови нашег познања Истине и живљења Њоме (Мт. 25, 1-13; Лк. 12, 39).
Молимо се Богу да оглашене (тј. још некрштене који се ка Цркви крећу) „научи речи истине“, „да им открије Јеванђеље правде“ и „присаједини својој светој, саборној и апостолској Цркви“. Учење Истини је, дакле, неодвојиво од јединства са Црквом.
У другој молитви верних свештенослужитељ проузноси: „А даруј, Боже, и овима који се моле с нама, напредак у животу, и вери и разуму духовноме“. „Постоји разум који претходи вери”, рекао је свети Исак Сиријски, „и разум који се рађа од вере. Разум који претходи вери је природни разум; разум који се рађа од вере је – духовни разум.“ Духовни разум је плод сарадње Духа Светог и човека. Јер такав се разум не даје онима без вере, али ни они с вером не могу га стећи без благодати Светог Духа.
Символу вере претходи позив да љубимо једни друге, да бисмо једнодушно исповедали Свету Тројицу. Тиме видимо да је знање о стварима вере недељиво повезано са љубављу према ближњем, те да управо у тој љубави исповедамо Господа. Бог Отац је „неисказан, непојмљив, невидљив, непостижан“ али нам се свакако открио у Свом Сину, кроз Светог Духа и даровао нам Своје будуће Царство. („Јер ко познаје Сина, познаје Оца.” Јн. 14, 7 ).
Сећање или спомен је повезано са богопознањем, што најбоље видимо у молитви анамнезе. У евхаристијском сећању сабирају се делови прошлог, садшњег и будућег века. Словесна и бескрвна евхаристијска жртва је ванвременска, она није потчињена законима нашег чулног поимања и наше логике. „Помен“ нема тек неко психолошко или рационално, већ дубље, онтолошко значење, што видимо из Великог Входа: „...да помене Господ Бог у Царству своме, свагда, сада и увек и у векове векова“. Кад се наводе Христове речи „Ово творите у мој спомен”, то се не односи само на претварање евхаристијских дарова у Тело и Крв Христову, већ укључује наш духовни разум и нашу пројаву истог. То значи живот у складу са живим памћењем целокупног Христовог дела, следовање за Њим, узимајући крст (Мт. 10, 38; 11, 28-30). То је живот у складу са обећањем да је Он са нама (Мт. 28, 20), имајући будну свест да смо у Заједници са Њим.
Након причешћа поје се „Видесмо Светлост истинску, примисмо Духа Небеског, нађосмо веру истиниту...“. Многи свети оци говоре о божанској нествореној светлости као искуству богопознања. Ова светлост је божанска енергија или благодат Божија, будући да нам је Бог по Својој суштини непознат. Богопознање није неко интелектуално прегнуће колико заједништво са Господом, пребивање у миру Божије благодати (Мт. 15, 27). И иако смо „са страхом Божијим и вером” приступили тој Светлости, она нас обасјава и дарује нам веру. Примивши Светог Духа, наново проналазимо истиниту веру, очвршћујемо је, остварујемо, Њиме богатимо. Кроз сваки нови сусрет са драгим пријатељима ми продубљујемо тај однос и наново откривамо пријатеља. У Евхаристији ово добија перспективу вечности и димензију спасења, јер се сусрећемо и сједињујемо са Живим Богом. Уједно остварујемо јединство са целом Црквом и као литурзи приносимо и саму творевину Свом Творцу („Твоје од твојих”). Тако ће ова Тајна Свесусрета остати најлепши Божији дар човечанству и најтоплији, најприснији одговор на питање Ко је и Какав је Бог.
Марко Радаковић, катихета
Текст је објављен у "Православном мисионару", јануарско-фебруарском броју 2023. године.
Коментари