(говор са отварања Сомборских духовних вечери, 3. октобра 2023. године).
Духовност је увек била потребна сваком људском друштву али у ковитлацу историје дешавало се да се она занемари. Наступали су периоди у којима се људски дух мање заинтересовано и посвећено питао о суштинским и дубинским питањима. Верујем да се већина нас може сложити да је људско друштво упало у ово и овакво стање, те да је потребан додатни труд да се укаже на значај духовности и њених плодова. То је нешто што данас и наредних дана радимо у Сомбору.
Духовност је сталан пут и труд, стално кретање ка бољем и узвишенијем, пењање Јаковљевим лествицама. То је кретање ка божанском али уједно и одговор Бога на нашу пројављену жељу и љубав. Тако да се духовност не своди само на људско трагање, већ и на Божију сарадњу, на Његову помоћ и откривање. То је Савез.
Духовност је трагање и откривање смисла. Модерни људи као да све више губе вољу за овом потрагом. Задовољавају се конзумирањем живота, радије но да га испуне значењем. Без воље за смислом, живот се своди на стремљење ка удовољавању својим потребама. На физичке потребе, социјални статус и финансијску обезбеђеност. Ми, православни, верујемо да је сваки човек боголико биће, али уколико себе сведе на пролазне потребе, и сâм постаје роб пролазности. Одустајући од борбе за своје подобије, напослетку се отуђује и од Бога, и од других, па и од самог себе. Задовољавајући се привременим задовољствима одриче се вечног и постојаног мира.
Живимо у ери где се свашта и назива духовношћу. Није свака идеја о духовном – духовност, као што ни сваки говор о Богу није нужно побожан. Велика је опасност уколико се духовно сувише прилагоди људским модама. Дух овог времена са својим идеологијама и политикама покушава да створи „духовност“ која би ишла руку под руку са њим. Пролазном се придаје значење вечног, људско се посматра као божанско и директно се крше прве три Божије заповести. „Секу се крила“ људском духу, који би се од земаљског, и чисто људског и пролазног, устремио ка вечном, постојаном и непролазном.
Као вероучитељ, не могу да не поменем значај веронауке за духовност. На часовима веронауке, о којој год вероисповести или религији да говоримо, полазници се упознају са истинама своје вере. Склањају се штетне примесе које су на народно веровање накалемљене у протоку времена, у људској непажњи или немару, и млади се упознају са најчистијим плодовима људског трагања за Богом, а они су некада стари стотинама, па и хиљадама година. Исто тако, упознају се са религијом својих комшијâ, пријатељâ, рођака. Можда не једнако студиозно или опширно, али сваки вероучитељ поседује знање и о духовним стремљењима других и другачијих, и потрудиће се да отклони предрасуде или неистине које су други усвојили о њима.
Исто тако, верска настава се не исцрпљује само у знању. Знање није једнако духовност. Стога се Православна Црква, а верујем и друге верске заједнице, одупиру идеји увођењâ неке свеобухватне верске наставе, неког помешаног духовног курса, јер тако нешто не може усмерити ка духовности. Неко ће рећи да може усмерити ка знању, али пракса је показала да не може ниједан социолог познавати, рецимо, Православље, колико теолог са дубоким духовним искуством, активним богослужбеним животом, итд. Зато што је вера, а и духовност, непрегледно већа од пуког знања. Вера се пројављује кроз однос са Богом, са другим човеком, са собом, са творевином... Знање је само једна лествица у нашем духовном расту. Знање о духовности без искуства духовности не доприноси много.
То нас доводи и до ових сусретâ. Сви овде окупљени, верујем, схватају и разумевају значај љубави за духовност. Другачије, тешко да би до ових сусрета дошло. Сматрамо и верујемо да је најпоузданији начин да живимо духовно, да живимо у складу са нашим стремљењем ка узвишеном, божанском – љубав. То није само емоција којом данас многи правдавају и многа неморална понашањâ. Љубав је, радије, доследно служење Богу, чување Његовог лика у нама, кретање ка нашем подобију, спремност за здрав однос, отвореност за дијалог. Духовност је и комуникација. Са Богом и ближњима. Већ самим тим што овде сабрани, а различити, имамо добру вољу за комуникацијом, за дијалогом, за спремношћу да саслушамо и упознамо духовна стремљења других, то је духовност у пракси.
Ако бисмо све ово речено повезали са Сомбором, увидели бисмо да је кроз векове присутна оваква пројава духовности. Овај животни простор су кроз историју делили православни, католици, протестанти, Јевреји...
Са надом да ћете узети учешћа и у осталим сусретима уоквиру ових духовних дана, захваљујем вам се на пажњи и на труду да сведочимо и живимо духовност.
(Марко Радаковић)
Коментари