Будући да радим са младим људима, увиђам код
многих одређену несигурност, чак и презир и неприхватање сопственог тела. Овоме
доприносе модерни медији, са својим често немогућим „стандардима“, али и
друштво, које пре полази од физичког, него духовног. Уз ову несигурност је
скупчана анксиозност, депресија, анорексија, жеља ка пластичној хирургији, итд.
Шта каже православно хришћанство по том питању?
Прво, видимо да је сваки човек створен по лику
Божијем. Постоје разлике у теолошким мишљењима о томе шта то значи, али
очигледно је да библијски опис не дели човека грубо на душу и тело. Бог је
саздао човека од праха земаљског „дунувши у њега дах животни“(Пост. 2, 7). Тело
и душа настају синхроно, човек није тек душа насељена у тело, но се и тело спашава,
призвани смо и њега да чувамо, верујући да ће и оно бити васкрснуто. Телесно и
уопште материјално није нешто лоше само по себи, Свето Писмо нас убеђује у то,
понављајући да је све што је Бог створио – добро.
Тако ће псалмиста хвалити Бога: „Јер си створио
све што је у мени, саставио си ме у утроби мајке моје. Хвалим те, што сам дивно
саздан. Дивна су дела твоја и душа моја то зна добро.“ (Пс. 139, 16-17). И наше
је тело, дакле, плод Божијег промишљања и љубави, те уколико омрзнемо своје
тело, ми смо омрзли и Божије дело. Призвани смо да се старамо о свом телу као
храму Светог Духа. Напослетку, ми нисмо сасвим самовласни, Бог је Онај који нам
је дао живот, дао нам је и душу и тело, Христос је умро на Крсту да бисмо ми
били спашени – и како толику љубав да одбацимо јер, ето, нисмо задовољни овим
непроцењивим поклоном?
„Или не знате да је тело ваше храм Светога Духа
који је у вама, којега имате од Бога и нисте своји? Јер сте купљени скупо.
Прославите. дакле, Бога телом својим и духом својим, јер су Божији.“ (1.Кор. 6,
19-20)
У православном богослужењу учествује и тело,
прослављамо Бога и телом и духом. Чинимо велике и мале поклоне (метаније),
крстимо се, помазујемо освећеним уљем, Свете Тајне делују и на душу и на телу,
постимо и духом и телом...
„Јер нико никад не омрзну на своје тело, него га
храни и негује, као Господ Цркву.“ (Еф. 5, 29)
Кад је пророк Самуило бирао новог цара Јеврејима,
помислио је да је то један од снажнијих и наочитијих Јесејевих синова, међутим,
Бог је одабрао грађом слабог и наизглед нежног Давида. „Али Господ рече
Самуилу: Не гледај на лице његово, ни на висину раста његова, јер сам га
одбацио, јер не гледам на што човек гледа: човек гледа што је на очима, а
Господ гледа на срце.“ (1.Сам. 16, 7).
Свети апостол Петар ће истаћи залудност
истрајавања у спољашњом украшавању, позивајући нас да наше украшавање буде „у
скривеном човеку срца, у непропадљивости кроткога и тихога духа, што је пред
Богом скупоцено.“ (1.Пт. 3, 3-4).
Све више људи користи филтере за фотографије на
друштвеним мрежама и тешку шминку мимо њих, сакривајући свој изглед иза ових „маски“,
упоредо стварајући и нереалну слику о физичком изгледу. Сведоци смо да модерни
свет наглашава физичку лепоту, пролазну моду, као и брзо променљиве трендове и
идеје о томе шта је лепо. Многи осећају притисак или чак и кривицу јер се не
уклапају у општу слику лепог. У жељи да буду прихваћени и вољени, помисле да ће
то брже постићи уколико се прилагоде духу времена и утопе се у њега. Али Свето
Писмо каже: „И не саображавајте се овом веку, него се преображавајте обновљењем
ума свога да искуством познате шта је добра и угодна и савршена воља Божија.“
(Рим. 12, 2).
Особе које су незадовољне својим изгледом често и
Бога убрајају у оне који им суде, уместо да прихвате да их Он воли, да их је
дивно саздао и да су Њему и физички лепи. У Христу смо сви Божија деца, не
одређује нас наш физички изглед, још мање нас дефинише општа мода о лепоти. Призвани
смо да водимо рачуна о свом телу, да се старамо о хигијени, здрављу и
пристојном изгледу, те да се не
препустимо телесним похотама и слабостима, укључујући и неумереност и јелу и
пићу. Проблем је уколико особа постави пред себе нереалне идеје о поменутом
старању, често себе изгладњујући преко мере. Ово може да се креће и у смеру
нездраве аскетске праксе, када људи узму на себе подвиг строге исхране, често и
мимо икаквог благослова и духовног вођења искусног свештеног лица. И колико је
потребно духовно вођство, толико је често потребно и оно медицинско, те
Православље усмерава и на важност и
потребу лекара, психолога или психијатра, нутриционисте, итд. Може бити веома
опасно уколико се особа самоиницијативно и са половичним знањем, често
добијеним преко непроверених интернет страница, упусти у дијете које могу да
буду опасне по њено здравље. Да не говоримо о разним нездравим суплементима и „лековима
за мршављење“ који су некада на корак од дроге. Но питање исхране изискује
одвојену тему.
Што се пластичне хирургије тиче, разумљиво је да
се писци Светог Писма не баве тим питањем будући да је оно њима било сасвим
страно. Али на основу овде изнетог позива о љубави према себи и свом телу, као
и на основу Светог, црквеног предања, можемо да стекнемо неку слику о овој
проблематици. Уколико бисмо сажели, мотив за овакву операцију не би смела да
буде таштина и гордост. Није исто уколико неко оперише нос јер му је отежано
дисање и уколико жели да има нос као омиљена глумица. Ипак, могуће је да се
неко роди са физичким-естетским аномалијама које захтевају мању операцију и не
би их обавио због таштине, рецимо, младеж на лицу, опекотина, итд. О овим стварима свакако је боље разговарати са
духовником. Но примећујемо да је непотребно, чак и штетно, како физички, тако и
духовно, уколико се човек препусти склоности оваквим операцијама, те се
напослетку чак и сасвим удаљи од свог природног изгледа. Покушава да духовни
недостатак надомести физичком променом и не успева у томе. Док свет понавља „у здравом телу здрав дух“, Православље радије
поручује: „у здравом духу здраво тело“. Тако постоји појам – целомудреност,
који се односи на целовитост човекову, на склад и хармонију душе и тела, умних
и физичких способности. Ако бих свео поруку свим оним који су тужни, несигурни
или чак уплашени због свог физичког изгледа, поновио бих им раније речено: вољени
сте, Бог вас воли и лепи сте Му. Познаје сваки наш духовни и физички недостатак
и свакако нас воли. Њему није неопходно да будемо савршени, нарочито не
физички, Он зна да је то за овога живота и немогуће – јер смо слаби, склони
болести и смрти. Тек по Христовом Другом доласку, кад васкрснемо, и наша тела
ће бити преображена, како каже апостол Павле – духовна, засјаћемо оном лепотом
коју је само Он одувек видео, лепотом која од Њега и полази, која надилази
сваку људску идеју и представу лепог. И ући ћемо у вечну лепоту, доброту и
љубав. До тад, важно је да допустимо да одсјај те лепоте, доброте и љубави кроз
нас сја, да будемо Његови сведоци и причасници Царства небеског, најлепшег.
Они који нас воле, воле нас независно од тога
како изгледамо.
Свака истинска и исконска лепота је христолика,
не заборавимо то никада. И док смо христолики, док Његов лик одржавамо у себи
чистим, лепота ће постојано стајати у нама и постојано ће привлачити друге,
христолике људе око нас. Док је љубави у нама, не можемо бити ружни. А ако
љубави нема, нема ни истинске лепоте.
Коментари