Потцењујемо значај умесне и добре провокације. Људи често забораве да се смело питају и храбро суочавају са собом и светом. А има нечег великог, ослобађајућег, у тој смелости, у том пливању по сред океана незнајући које звери вребају испод, али знаш да не можеш да останеш насукани и уплашени колумбо цео свој век.
Тужакају неки јер нећу с њима да играм њихове досадне игре које намећу, без слуха за наше жеље и без воље да разумеју оне који су другачији. И не морају.
Имам своје другаре, имамо смисленије игре. Вас је можда више, али ми смо радоснији и блесавији, топлији и забавнији.
Ви сте дечица којима родитељи купују маркирану одећу и плаћају вам фризуре као да сте манекени, шетате по главној улици, прекоревају вас: не иди тамо, упрљаћеш се. Нас шишају "на шерпу", или кеца,дају нам да се играмо у сокацима, облачимо прње старијих рођака, играмо жмурке по каналима и дрвећу, падамо и имамо модрице и не плачемо због њих већ се њима поносимо, гацамо по барама, правимо пите од блата да бисмо се после њима гађали .
Ако закачимо и вас, или вас просто повреди наша смелост, плачете татама. Ми се онда као извињавамо што се тако играмо. У суштини вас жалимо јер не умете и не желите лепо да се играте, и у суштини ни да живите, пречи вам је ваш изглед од игре и ваш статус од слободе.
А ја, ја за игру живим, као и многи моји пријатељи. Шта је живот, ако га сведемо на морања и угурамо у кутије? Где је полет ако морам увек једнолично да набадам стопалом асфалт и идем куд ми туђи прст показује? Хоћу стопало да ми осети песак, воду, земљу, траву; хоћу да мазим пса луталицу, кога брига - можда га прихватим као свог и дам му име. Хоћу да живим како ми је Бог дао, без промишљања да ли је то по вољи размажених, осетљивих на живот а навикнутих на туђе жеље толико да су се одрекли сопствених.
Ходамо поскакујући по мелодији која нам је тренутно у души, говоримо и пишемо по Речи која се пројављује на начине које ви не разумете или не прихватате. Играмо се и даље неке своје шуге, ћораве баке и скачемо по школицама које су, ето, округле или троугласте, или се протежу километрима укруг, или какве год замислимо да буду. И лудо се волимо у својој блесавости.
Срећно с тим да нам то одузмете.
Марко Радаковић
Коментари