Писао сам о негативним
аспектима модерне «селфи културе» и неко паметно напомену да је варијација на
исту тему и велико паметовање по друштвеним мрежама (и мимо њих). Већина би да
буду лајф-коучеви, стручњаци, најпаметнији , пуцају од самопоуздања кад говоре
о разним темама, било да је историја Србâ, теологија или медицина.
Лично, пишем о стварима
које су ми познате и кажем онолико колико ми је познато, са оградама уколико је
могуће и другачије виђење. Волим да се «играм» са даровима које имам и можда
некоме некад олакшам, умирим нечију радозналост. Али сам трезвен и свестан да
никад и никако не смем да будем онај који «паметује».
Став је веома битан.
Многи наступају мислећи: „сад ћу ја вама, незналицама, нешто да објасним“, или
оним „ја поседујем истину“. Причају, невољни да саслушају. Тада је њихов труд
искључиво самопромоција, а не допринос заједници или науци/Цркви, итд. Неретко
је то и пројава дубљих психолошких проблема, испојавање различитих комплексâ.
Како препознати да ли
је неко заиста стручњак у свом пољу или умишљени извођач?
У ери кад је различитих
порука више него икада у целокупној људској историји, то је некад тешко
разлучити, нарочито уколико уопште нисте упознати са пољем о којем
говорник/писац подучава. Шта је решење? Па, почети од основе. Пре него што
«загриземо» причу како су Адам и Ева били Срби, ваљало би да прво прочитамо
неке историјске књиге које су признате од стране стручних историчара. Иако
прихватање од стране већине није гарант истинистости, имајмо у виду да ту
већину чине људи који су експерти у свом звању и да су се науком бавили деценијама,
те да многа званична открића постоје као таква вековима. Пре него што и
помислимо да их побијемо (није забрањено), упознајмо се са њиховим радом и
будимо објективни, користећи критичко мишљење. И изнад свега - научимо да
користимо здраво критичко мишљење. То, јасно, не умеју и не могу сви.
Проблем је свеопшта
сумња у све ауторитете, што није добро. Иронично је, бунећи се против званичних
и способних ауторитета (који свакако нису неприкосновени), људи често од
нестручних шарлатанâ створе неприкосновене ауторитете.
По питању теологије,
ствар је ту додатно комплекснија и изискује одвојени текст. Али суштина је
иста: док се пљују црквени ауторитети, један Мирољуб «Подмач» Петровић се
препознаје као некакав ауторитет тумачења Светог Писма и вере. Ми, теолози,
појединци сиротани, отворено иступамо против оваквих пошасти и молимо Цркву да
званично упозори вернике на наступ господина Петровића и оних сличних њему (а
има их).
Други проблем је што
људи који нису научили да се служе логиком покушавају нешто да докажу. Индијско
место Чока које се зове исто као село у Банату не доказује да су Срби народ
стар 5 хиљада година. Кад чујем овакве и сличне аргументе одустанем од дијалога
јер је очигледно да особа не уме да користи логичко закључивање.
Особе са ниском
интелигенцијом често наступају са далеко више самоуверења него оне с високом.
То је зато што немају јасну представу какве могу бити последице њихових речи.
Не маре ако греше. Немају развијену ни самосвест. Али већи су проблем они
паметни, а без образа и обзира, они не желе само да поделе своје мишљење, они
желе да изврше индоктринацију, да учврсте себе у својој гордости и (све)знању,
стекну своје следбенике, скоро да формирају култ мишљења (некад и веровања и
делања, тако настају секте). Они који другог посматрају као средство за њихове
идеје немају баш много опреза и обзира. Зато су тако самоуверени, њихове идеје
су њихово божанство. Многи наседну – немогуће да тако самоуверено прича, а да
то није тачно!
Не заборавимо и да је
ђаво био веома самоуверен кад је Еву убеђивао у своје виђење стварности.
Коментари