Кафана

 

Мислим да није правично кад често правимо грубе контрасте између цркве и кафане, смештајући кафанске људе у кош неких наших „непријатеља“. „Они би радије у кафану него у цркву“, и слично. Као да нам је кафана архинепријатељ, а има далеко горих пошасти. Коцкарница, рецимо. Сплавови, фестивали са далеко горим неморалом. Има изузетних црквених људи који воле кафане, и могу рећи да су господа. Волети кафану не значи аутоматски бити нецрквен. Има и оних са снобовским предубеђењима те све кафанске људе сматрају клошарима подложним слабостима већине -док они сами пију свој хладни еспресо и виски с ледом поред покер- апарата.

 

Договарају се у кафани послови, распитује се за цену поврћа, сазнаје о стању после невремена, организује се промену црепова, размењују бројеви проверених мајстора, сазнаје се и ко се венчао, родио, ко је болестан, потребит или умро, итд.

 

Оно што је значајно - људи су сасвим огољени, оно су што јесу, нема лажи, нема преваре, свидиш им се или не, као и они теби. Толико је једноставно. Тако да није уопште чудно што је кафана толико дуго жива у нашем етосу, и у том контексту схватам шта је значило бити боем – првенствено волети људе, друштво, разноликост, разоноду, па потом и песму, добро пиће и храну.

Оно што је трагично у кафани, као и свукуда, јесте недостатак самоконтроле и пад у ужасан порок, један од најпогубнијих у нашем друштву. Од места сусрета и дружења, кафана се претворила у синоним за алкохолизам, насиље и примитивизам сваке врсте. Некада је окупљала песнике, писце, сликаре, мислиоце, али и сељаке, раднике, домаћине... Искрено жалим што је све мање таквих кафана, а све је више бирцуза који као да су оживели из табле стрипа Алан Форд. Изворно, не иде се у кафану да се напија и препија, већ да се људикује. То смо заборавили. И то је трагично.

 

Додатно ме збуњује зашто су кафане ругло, а кафићи су ствар престижа. Постоје културне кафане колико и кафићи који су седиште наркоманије и коцке. Кад се подвуче црта, чак је и безбедније да се седне у кафану.

Један занимљив детаљ, вероватно сте чули: кафана преко пута Саборне цркве је хтела да се зове „Код саборне цркве“ што би, истина, било неумесно (једнако као што неки кафану назову Свети Никола и слично). Црква је замолила да ипак не буде то име, те је тадашњи власник у знак поштовања, као привремено решење ставио упитник, док не смисле назив. И то је и остао назив. Један од примера међусобног разумевања и сарадње. Да не спомињемо случајеве када се црквено славље пренесе у локал, рецимо, венчање и крштење. То се дешава и у случајевима жалости, кад породица спрема даћу. То је, просто, део наше културе и обичаја, и сматрам веома лицемерним да се у угоститеље гледа као у сотоне, или с неким подозрењем у музичаре, или у све поштоваоце кафанског етоса као у пијанце и противнике хришћанског морала.

 

Кад бих подвукао црту, људима је преко потребно дружење. И свакако да је тужно је што их чешће сабира чашица алкохола него Живи Бог. Али кафана није сва од порока. Сабира она првенствено због дружења, весеља, лепих тренутака.

 

Камо лепе среће да још више парохија препозна ову потребу и да се наши сусрети не окончавају литургијским отпустом, но људикањем и дружењем и после њега. Ово је, хвала Богу, живо у многим местима (надам се, већини?). У другим парохијама, и не толико. Ако бисте мене питали зашто, главни разлог зашто се многи не задржавају на дружењу после службе Божије је онај што други сувише често не прихватају њихову особеност. Као да је сусрет фолклорног удружења, или неког клуба, па морају сви да буду заинтересовани истим стварима. Као да сви морају да имају исти карактер и тип личности. Као да се не сме причати ни о чему нецрквеном. Можда. Не знам.