Веома је важно како доживимо свој грех. Појаснићу кроз библијски
догађај.
У Библији су описани Саул и Давид, први јеврејски цареви. Ако
бисмо посматрали само њихову моралност, не бисмо могли рећи да је Давид био
много бољи од Саула. Саул je у гордости преузимао на себе да чини оно што
приличи само свештеницима, затим се више покоравао вољи народа, него вољи
Божијој, у жељи да буде вољен и слављен од њих. Давид је крив за прељубу, као и
за убиство доброг и оданог човека. А, ето, опет, од Саула је Бог одузео царство
и дао га Давиду и његовим потомцима, чак и након што је овај грешио. И не само
то, дао је Давиду обећање да ће из његове лозе доћи обећани Спаситељ и велики
Цар.
Зашто?
Када је Бог преко пророка Самуила суочио Саула са његовим
грехом, овај је одмах пронашао оправдање за своје поступке: народ је крив.
Веома слично оном што је Адам учинио, кад је Богу поручио: жена коју си ти
створио ме је преварила. И не само то, видећемо да је Саул био спреман да се
промени само зато да Бог не би одузео царство од њега, његов основни порив за
покајање био је интерес.
Тада „дух Господњи оде од Саула“ (1.Сам.16, 14). Саул је осетио
чамотињу, очај, бес, страх, све оно што непокајани грех носи са собом.
Када је Бог преко пророка Натана суочио Давида са његовим
грехом, овај једноставно каже: „Сагреших Господу“ (2.Сам.13). Без оправдања,
без тражења других криваца, без умањивања страхоте својих дела, био је спреман
да сасвим сноси последице својих поступака. Да су и Адам и Ева само пали ничице
и признали свој грех, прича би се другачије одвијала. Давид је потом спевао
неке од најлепших молитви покајања и прослављања Бога, од којих је најпознатији
педесети псалам: „Смилуј се на мене, Боже, по великој милости својој, и по
обиљу милосрђа свог очисти безакоње моје.... Немој ме одбацити од лица свог, и
духа твога светог не одузми од мене...“
И данас постоје они који се суоче са својим грехом али му
пронађу неко оправдање и покушају да умање његов значај. Мотив њиховог кајања
је више користољубље него стварно увиђање сопственог промашаја и удаљивања од
Бога. Они размишљају: погрешио сам, то је Бог рекао да је грех, исповедићу то,
отпостићу толико, даћу милостињу, некако ћу „загладити“ преступ – не увиђајући
да ми сами не можемо да „исправимо“ нарушено и откупимо свој грех. То је човеку
немогуће. То је хладни принос, бездушна „жртва паљеница“ о којој пева педесети
псалам: „Јер да си хтео жртве ја бих ти принео, за жртве паљенице не мариш.
Жртва је Богу дух скрушен, срце скрушено и смирено Бог неће одбацити.“ Важнији
и дражи је Богу дух скрушен, срце смирено, па кад се у њима пости, исповеда,
богослужи, чини милостиња – тада је покајање и жеља за Божијом близином
очигледна и рађа плод.
Дешавало се да се деца посвађају, потуку, па их родитељи
прекоре, и кажу им да се рукују или изљубе. Често су таква „помирења“ само
представе за родитеље, прећутни договор међу посвађанима, да не би трпели
последице због преступа. А Бог није такав, Њега не можемо преварити. Он зна да
ли су наши покушаји помирења са Њим искрени и аутентични, или су само
формалности којим бисмо загарантовали успех или мир у животу.
И данас постоје они грешници чије је покајање искрено, огољено,
аутентично, који вапију: Узми ми „краљевство“, узми ми све, али ако је Твоја
воља, не иди од мене, Боже. То није гаранција да они неће поново посустајати,
али је показатељ да Бога сматрају својим Оцем и да Га воле. Воле Њега пре него
што воле Његове дарове. Маре за Његову љубав више но што маре да ли ће их
волети људи. И чине Његово, не да би избегли казну или задобили награду, већ
зато што су искусили неописиву радост што се могу називати Његовом децом.
Марко Радаковић
Коментари