Људи данас олако
прибегавају магији, гатарама, врачарама, астролозима, њу ејџ „психолозима“,
различитим езотеричарима. Из перспективе православног хришћанства ово је
директно кршење прве три Божије заповести, у којима се заповеда да не поштујемо
друге богове, не правимо идоле и не узимамо име Божије узалуд. Но неко ће
питати зашто је све ово проблем? Најчешће кажу: ако може да помогне, онда не
штети. Али итекако штети. Ако и „помогне“, то је „помоћ“ са дебелом ценом, оном
која се тиче и овог и вечног живота, и душе и тела, и нас и најближих. Немојмо
ни помишљати да у послу са ђаволом заиста можемо ишта добро и трајно добити.
Напослетку, и првородни грех није ништа друго до улагање себе у „замену за
бога“, прихватање плода који је забрањен. И тада је ђаво рекао: ма нећете
умрети, Бог је крио ово од вас, да не бисте могли што Он може – кушај и бићеш
бог. И ето, и данас говоре: ма није против вере, Црква ово сакрива, није вам
потребна, учини што ти кажем и не треба ти вера у таквог Бога, важно да ти сада
буде добро.
Већина ових езотеричара
су пуки преваранти и у најбољој варијанти наивни ће остати само материјално
оштећени. Али остаје и духовна штета, човек је одабрао да се уместо Богу обрати
човеку придајући му божанске карактеристике. Човек је направио штету сâм себи и
тада је покајање преко потребно. То укључује и рад на себи и пројављена дела
љубави, то подразумева молитву, Исповест, Причешће.
Ако је мука, ако је
невоља, ту је увек Бог и ту су људи преко којих помаже. Лекари, Црква,
духовници, психијатри, па и породица, добри пријатељи. Православље је увек
отворен позив на одговорност. Уместо страха негујмо личну одговорност и пажљиво
делајмо. Рецимо, уместо што страхујемо да нам је неко „загатао“ да се не
оженимо, можда је потребно да порадимо на својим социјалним вештинама и
пажљивије ослушкујемо и разумемо особе другог пола. Уместо што страхујемо да
нам је неко „уврачао“ да нас боли глава, можда да одемо код лекара, а можда и
да смањимо масно. Уместо што хрлимо ка инстант решењима, радије будимо
стрпљиви, смирени и храбри да се суочимо са стварним светом, видљивим и
невидљивим, спољашњим и унутрашњим. Ништа без благодати Божије којоу добијамо
кроз Свете Тајне и лични подвиг љубави.
Не могу довољно да
истакнем колику штету могу да учине поменути лажови и ђавољи сарадници.
Привремено се чини да је све решено, човек буде заваран и раздраган, сведочећи
другима о томе, у ствари тиме мисионарећи за нечастивог. А онда се као ужасан
бумеранг страдање врати ономе који је прилазио мраку, често се протегне и на
његове најближе. Не зато што су они одговорни за његове лакомислене поступке,
већ зато што љубав то чини – кад страда неко кога волимо, страдамо и ми.
Коме отварамо врата,
тај и уолази.
Сваки одлазак гатарама,
врачарама, сектама и инима, то није ништа друго до наша себичност и
нестрпљивост која отвара врата самом ђаволу. Страдање које следи је толико
страшно да је потребно да се сви чешће молимо за оне који су кренули оваквом
странпутицом. Разумем да тешке околности људе доведу до ивице разума,
саучествујем и не осуђујем, али колико год ко може од нас, нека побуди свест о
опасности ових пошасти које трују и убијају људски род од памтивека. Ово, пак,
не говорим да бих плашио ђаволом, Бог је далеко силнији и већи, апсурдно је и
поредити. Али Бог поштује нашу слободу, ако нам је прече да Га одбацимо зарад
личног незадовољства, Он ће се повући, склонити, и нема ничег страшнијег него
живети против Бога и без Њега. Нема горе таме, то је трајуће умирање, живућа
смрт. Зато што је такав грех толико страшан, потребно је много времена да се
човек искрено покаје и промени, и свакако да ће Га Бог пригрлити као Свог. Зато
не треба никада губити наду, па чак и у страдању схватати: ако ме моје страдање
води ка Богу, прихватам га сасвим.
Неизмерна је туга за
онима који су тако банално одбацили милост Божију. Овде не мислим само на оне
који ка ђавољима иду, но и на оне који су у незнању па и у знању изабрали да
служе тами. Нека нам се Добри Бог свима смилује. Молимо се једни за друге,
сведочимо љубав Божију једни другима и будимо до Неба захвални Богу што нас
окупља око Чаше Спасења.
Марко Радаковић
Коментари