Као младићу често ми је сметала дужина
богослужења. "Мора ли то толико дуго, важно да је од срца; знам ја колико
је ствари касније придодато, није толико тога било изворно", итд. Но деси
се једном да су наишли тешки, гранични тренуци у животу, преплавио ме је велики
страх и брига, неизвесност и узнемиреност. Било је тада неко великопосно
богослужење, потрајало скоро три сата и невероватно брзо ми је прошло. Могао
сам још, било ми је и потребно још. Био ми је, у ствари, потребан Бог и све што
ме ка Њему упућује. Онда закључим колико сам све оне лагодне дане схватао
здраво за готово, заборављајући Бога или више ка Њему стремећи у муци. Као да
сам живи пример народног "без невоље нема богомоље".
Колико нам је сати Бог дао да живимо, радујемо
се, дружимо, боримо - а нама некада тешко да одвојимо два сата седмично да Му
се искрено помолимо? Јасно, ту су и свакодневна богослужења, али дај Боже да
нас је бар недељом много више у храму, да отпевамо које "Господи
помилуј", станемо пред Чашу, запалимо свећу.
Господ ме је и миловао и корио. Много ми је
дао мада нисам заслужио, много тога ми дуго не даје. Није моје да правим
сразмере и не дај Боже да Његово стављам на кантар, нити покушавам. Јер Његово
је и кад даје и кад не даје. Он зна разлоге и за једно и за друго. Моје је да
живим по оном што имам и задобијам више, не ропћући. Плакаћу пред Њим али нећу
роптати. Захваљиваћу се али нећу се узносити.
Оно што знам, бол савија и мења перспективу.
Може да је сузи, може да је прошири, зависи шта урадиш са болом. Ако га узнесеш
ка Богу, бол може да продуби стварност, прочисти односе, помогне да упознаш
себе, доведе до суште промене на боље. Ако бол обрћеш око себе, ти видиш само
себе, и то оног површног, пролазног себе, и видиш само своје страдање,
постајући слеп за све друге и за све друго. И то сам прошао - можда бих рекао
"нажалост", али да нисам прошао, не бих био ту где јесам. Не бих
увидео безнађе себичности. Некад Бог допусти да паднемо и плачемо на дну, да
бисмо научили да ходамо ка Небу, пружајући руке к Њему.
И време се другачије прелама зависно од онога
шта носимо у себи. Они који у себи носе таму често не разумеју време. Журе,
хитају, беже од стварних себе, изопачено посматрају стварност - било да је
улепшавају или унаказују, не прихватају стварност као такву, у оба случаја
одбијају истину. Они који носе светлост врло добро разумеју и поштују време,
испуњавају га вредним тренуцима, улажу свој труд да не изневере поверено, увек
имајући смрт у сећању - не као трајан крај, већ као црту испод које се подвлачи
рачуница и збраја наша љубав. Знају - Христос је Истина, Пут и Живот. Све
остало може да избледи и да се изгуби, али то не, свет ће проћи али не и Његове
речи.
Многи који ово читају тренутно се боре са
великим боловима, физичким или душевним. Помаже ако се пред Богом исплачемо.
Некад не можемо да нађемо најбоље речи, нисмо сви ни речити, нити умемо да
разумемо и дефинишемо оно што носимо у себи. Довољно је да се човек отвори,
буде сасвим искрен, сасвим наг. Уме срце да прича много боље од речи. Само нека
се отргне од срца оно што боли , као птица, нек се ослободи, узнесе до Неба,
без задршки. Само пустиш оно што ту негде иза недара стоји и стиска. Пусти
Њему. Ево Ти, Боже, ја, Твој, препуштам Твојој љубави оно што ме крши и ломи.
Грешан сам, прљав и прах, али у Тебе се поуздам. Нека не останем црнило под
ноктима грабљивог живота. Дај да продишем, протрчим, прогледам, променим, само
ме додирни, само ме помилуј, изгрли ме кад си ми потребан. Само мало Твоје
топлине, да не промрзнем. Да не заборавим како је лепо живети. Да не заборавим
смисао, он је спасавујућа песма којој упорно заборављамо и стихове и мелодију,
а у крви нам је, као мајчина успаванка, као тропар крсне славе, као лик нашег
детета. Ти си наш дом, Господе, ти си наш Мир. Ми смо своји најгори
непријатељи. Само нас подсети како се плеше, поведи. Губимо ритам, саплићемо се
и стварамо хаос. Оспособи нас и смести нам стопала на праве стазе, као родитељ
кад обува мало дете и будно пази на сваки његов корак. Па и када паднемо, јер и
то је потребно да бисмо имали храбрости да ходамо, дотрчи, изљуби где нас боли.
Да прође.
Замисли, када дође онај час да се видимо са
Богом лицем у лице, и Он нам се обрати именом. Замисли који трен, Бог јасно и
топло изговара твоје име.
Ништа више.
Да те препозна и ослови као Отац своје дете.
(Марко Радаковић)
Коментари