Наиђу свима тешка времена, невоља се ниже за немиром, плач за уздисајем, човек се осети као да су га и сви пријатељи и породица напустили или да су, просто, немоћни да помогну, и чак ни не осећа уобичајено Божије присуство. Псалми често приказују овакву човекову бол. „Зашто, Господе, стојиш далеко, кријеш се кад је невоља?“ (Псалам 10,1)
Сумњам да има човека, још ређе хришћанина који ово није осетио – а ако није осетио, можда парадоксално, то је већи проблем и већа мука него да јесте. Јер далеко је страшније не осетити жеђ за Смислом, усамљеност без Бога, и тешко ми је да појмим да се то може десити. Сматрам да људи само то премаскирају у другачије жеђи и потребе, не признају себи и другима, но сви смо ми искусили и опет ћемо искусити онај Адамов плач кад се нашао источно од Раја.
Старац Софроније је говорио о благодати богостављености, но при том он под овим термином није сматрао да је Бог заиста напустио човека, већ да га је оставио једно време без Своје благодати. Није нам увек познато зашто то чини, но највероватније ради васпитања и потоње, силније благодати. Иако човеков грех може бити узрок овој „хладноћи“, то не мора нужно бити случај, видимо да су многи велики свети, нарочито подвижници, ово искусили. Сви хришћани као образац имају Христов живот, а знамо за Његово добровољно унижење, кенозу (Филип. 2, 7), можда најјасније изражену у Његовој молитви у Гетсиманском врту и добровољном страдању.Тако Христос на Крсту цитира псалмисту: „Боже, Боже мој, зашто си ме оставио?“(Пс. 22, 1). Ово нипошто не значи да је Отац напустио Сина, јер Света Тројица се не дели, нити ће. Христос кроз ове речи, као истински Човек, изражава богоостављеност коју осећа сваки човек. Она није чињенична, није онтолошка, тј. не тиче се нашег бића, колико је то наш осећај да је Бог далеко. Бог никада не напушта оне који су уз Њега, а камоли Свог Сина, међутим, некада и они најближи Њему могу ово често осетити. То не значи да је богоостављеност сасвим један субјективан доживљај, сасвим је стваран недостатак благодати Божије, толико да га је немогуће порећи. Упоредио бих то са физичком жеђу или глађу – колико год реално и стварно осетили физичке последице недостатка хране или воде, толико су реалне и стварне духовне последице недостатка Воде Живе, благодати Божије. И не само то, та духовна жеђ и глад може итекако да се пројави и кроз физичку слабост, ове или оне врсте. Неко се препусти телесним уживањима, да би надоместио недостатак оних духовних, што утиче на телесно здравље; неко други без духовне хране нема жељу ни за телесном. У овом контексту је разумљивији и пост, није ли? Нарочито за време Васкршњег поста, када се у богослужбеним песмама сасвим смештамо у позицију палог, обезблагодаћеног Адама. Искуство ми је показало да се лично расположење и лични духовни пут не срећу увек са црквеним богослужбеним кругом, али свакако се много тога црпи и многим се оснажујемо и надахњујемо предокушајући вечност у богослужбеном времену.
Богоостављеност не треба, нипошто, мешати са унинијем или очајањем, јер оно заборавља на Бога. Богоостављеност то не чини, оно је вапај човеков за Богом, плач, дрхтај, некада и сушти страх и ужас, као да човек виси над понором којем не види дно, и једва га једна нит држи да се не стрмоглави у непознати пакао. Та нит је управо вера у Бога, која тада јача.
Зашто Бог ово дозвољава, некада и онима који Му најверније служе?
Коначни разлози су познати само Њему. Углавном је то утврђивање човека у вери да је само и једино Бог Извор воде живе. Очинско подсећање да сва овоземаљска добра, па ни сви међуљудски односи, не могу да утоле човекове најосновније, најистинскије потребе. Не живи човек само о хлебу, не живи ни само од овоземаљског успеха и поузданог преживљавања, били они породични, пословни или лични.
Чини се некада, из перспективе овоземаљских брига веома скупа лекција, али из перспективе Царства небескога веома проста и неопходна је лекција да не смемо себе сматрати јединим управитељима и избавитељима својих брига: „Све своје бриге положите на Њега, јер се Он стара за вас.“ (1. Петрова 5, 7). „Господ је мој помоћник, и нећу се бојати; шта ми може учинити човек.“ (Јевр. 13, 6). „Јер све што је рођено од Бога побеђује свет; и ово је победа која победи свет - вера наша.“ (1. Јов. 5, 4).
Некада нас Бог подсећа и да сав наш врлински живот или вера, или ово или оно умеће, таленат или постигнуће, не сме да постане разлог да заборавимо Бога без Којег ништа од тога не би било, па ни ми сами. Све ово Господ не чини зарад Своје славе или да би од нас добијао хвалу или служење – јер ми заиста јесмо непотребне слуге уколико бисмо Га посматрали како посматрамо земаљске владаре. Но будући Жива Љубав; оживљујући, покретачки и стваралачки Смисао; никад угасива Реч – Он све што чини, чини да бисмо унели Љубав, Смисао и Реч у своје и туђе животе, да би наше спасење почело већ данас, па макар и кроз страдање, уздахе, боли, некада и саму смрт. Модерном човеку је апсурдно да се човек радује страдању, али хришћанин зна да без страдања нема спасења. Исто тако зна да овоземаљска уживања и тобож сигурни путеви чешће воде у страшнију пропаст. Напослетку, ствари су кристално јасне – или си човек Божији или ниси. Ако јеси и страдаш – радуј се. Бог те ка нечему води, макар тај пут био посут твојим сузама и крвљу. Како да знаш да ли си човек Божији? Ти сâм знаш најбоље колико Га волиш. Имаш добре свештенике да те усмере и воде, јер не можемо сами, издвојени, бити мерила истине, то не могу ни свештеници, ни епископи, ни патријарси сами по себи, јер сви смо одреда грешни. Зато имамо једни друге, зато имамо Цркву, Тајне Христове, Причешће као круну свега. И, да, знам, некад се осети богооствљеност и ако се живи светотајински. Не треба поклекнути, па и Петар се три пут одрекао Христа који сат након Причешћа, но ето га међу првима на Христовом гробу по Васкрсењу. Бог је тако Добар, но и даље нам је тајновит, скривен, некад чак у Својим делима и збуњујућ или страшан. Но ми Га свакако волимо. И биће све добро. Свака ће жеђ бити угашена, свака суза обрисана – Његовом руком.
Амин, Боже дај!
„Не остави ме, Господе; Боже мој, не удаљи се од мене. Похитај ми у помоћ, Господе спасења мога.“ (Пс. 37, 22-23)
(Марко Радаковић)
Коментари