Чини се да су људи
раније ревносније веровали у Бога, па и полагали животе у простој и силној
љубави према Христу. Прекрстили би се и поменули име Божије пред посао, јело,
спавање, буђење и пут. Све значајно и важно у животу било је праћено помињањем
имена Божијег и осењивањем крсним знаком. Ако не дуже, молило би се много чешће
и искреније, постило би се ревносније, црква и Литургија се не би изостављала -
колико се могло у времену кад су људи много више радили и нису увек живели
близу храма. Бог би се сматрао као активан учесник свакодневног живота, скоро
као члан породице. Једнако што се некад називао Богом Аврама, Исака и Јакова, и
тада је био Бог отаца наших.
Колико се Богу радовало
јер је Добри Отац, толико је било и страхопоштовања према Њему. И отац опомене,
укори и казни. Тако да су људи били много више на опрезу и нису се поуздавали у
своја виђења добра и зла. Бог је рекао да је то грех и ту се свака дискусија
завршава. „Не чини прељубе“ и нема ту „али“. Ђаво је дошапнуо човеку прво „али“
на Божију заповест и зна се куд је то водило. Иако је и правични Судија, суди
по Својој милости, иначе бисмо сви страдали много више, те се Бог волео и кад
суди и кори.
Колико се волео због
Своје милости и присности, толико се и славио као Господар свемира, света и
природе. Наш предак је чврсто веровао, толико да је то за њега било знање: Бог
шаље кишу да роди њива, Он даје земљи све потребно да може да храни биљке, тиме
и животиње и људе. Он дарује потомство и узима душе праведника к Себи.
Мене лично то много
више боли, што се губи таква, животна, топла вера. А то што моја бака нема
појма да ли су Христове природе несливене, неизменљиве, нераздељиве,
неразлучне, то ме ни мало не чуди, нити саблажњава.
Јасно, безбожника је
било и у прошлости, не идеализујем је, но историја показује на којем је месту
тада људима био Бог. Од многобројних Светих, преко велелепних задужбина, до
натписâ на надгробним споменицима, историјских бележака и усмених предања о
чојству и јунаштву, вери и моралу, људскости и молитвености.
Исто тако, не видим ни
нашу садашњост или будућност као обезбожене, иако је опасност за такво
стремљење већа, нарочито на западу. И даље се храмови зидају, и даље се Богу
служи и стаје се пред Путир. И даље се молитве шапћу или певају, и даље се име
Божије призива и слави, у цркви, дому, школи, па и на улици. Наше је да
одбијемо од себе дух безбожја, дволичности, млакости, да одбацимо од себе
модерне идоле – било да је то новац, егоизам или хедонизам; наше је да не
правимо рачунице са спасењем, већ да чврсто верујемо: Христови смо и такви ћемо
остати.
Да ли је, онда, модерни
човек изгубио жељу за истинитом речју о Богу? Зависи да ли жели да служи Богу
или жели да Бог служи њему, то јест, да ли у центар ставља себе и своју
„духовну спознају“ или тамо види и прихвата Самог Бога. Једни „трагају“ за
„богом“ који би био у складу са њиховим жељама, други своје жеље прилагоде вољи
Божијој. Тако је било и раније, још од времена пророкâ, тако је и данас. Сејач
из Христове приче, то јест, Он Сâм, и даље сеје. Свако време носи своје
искушење као што свака година носи своје околности за успех семена. Моја лична
процена је да ово доба има много трња, много корова. „А посејани у трње, то је
који реч слуша, но брига за овај свет и превара богатства гуши реч, те неплодан
бива.“ (Мт. 3, 22). И то јесте трагично. Али радост је увек силнија због плода
који неће никад изостати. „А посејани на добру земљу, то је који слуша реч и
разуме, који и род рађа и доноси, један по стотину, други по шездесет, а трећи
по тридесет.“ (Мт.3, 23) Ко не зна, то је много велик плод, кад би данас неки
пољопривредник добио такав плод, много би се радовао. Тако да је радост, непослетку,
ипак већа од разочарења и туге.
Марко Радаковић
Коментари